Флеровијум (Fl), раније унунквадијум (Uuq), супертешки је вештачки радиоактивни хемијски елемент, постпрелазни метал са атомским бројем 114. Не јавља се у природи. То је екстремно радиоактивни синтетички елемент. Добио је име по Флеровој лабораторији за нуклеарне реакције која се налази у руском граду Дубна, у склопу Здруженог института за нуклеарна истраживања, где овај елемент и откривен 1998. године. Посредно, елемент и лабораторија вуку назив у част руског физичара Георгија Флерова. Назив елемента 114 званично је усвојила Међународна унија за чисту и примијењену хемију 30. маја 2012. године.

У периодном систему елемената, налази се међу трансактинидним елементима у p-блоку. Члан је 7. периоде и најтежи је познати члан групе угљеника, такође је и најтежи елемент чија хемија је бар донекле истражена. Прве хемијске анализе елемента извршене су током 2007. и 2008. а показале су да је флеровијум неочекивано волатилан за елемент из 14. групе; а неки прелиминарни резултати показали су да он чак показује неке особине сличне онима код племенитих гасова. Недавни резултати показали су да је реакција флеровијума са златом доста слична реакцији коперницијума са златом, показујући да је он изузетно волатилан елемент који би чак могао бити и гас при стандардним условима температуре и притиска, као и да би могао имати металне особине које су у складу са трендом да се може сматрати тежим хомологом олова, те да би могао бити најмање реактиван метал из 14. групе. До данас још није дефинитивно доказано да ли се овај елемент понаша као метал или као племенити гас.

До данас је произведено око 90 атома флеровијума, од чега је 58 атома синтетисано директно, а остали су настали током ланца радиоактивног распада неких тежих елемената. Сви до сад добијени атоми флеровијума имали су масене бројеве у распону од 284 до 290. Најтежи познати изотоп је флеровијум-289, чије време полураспада износи око 2,6 секунде, мада је могуће да би, до сад непотврђени, изотоп флеровијум-290 са једним вишком неутрона могао имати чак и дуже време полураспада од око 19 секунди. Ако се тај изотоп докаже, то би био један од најдуже живућих изотопа од супертешких елемената, који се налазе на самом дну периодног система. Предвиђа се да би флеровијум могао бити у непосредној близини теоретског „острва стабилности”, а очекује се да би тежи изотопи флеровијума, нарочито изотоп са могућим двоструким магичним бројем, флеровијум-298, могао имати чак и дуже време полураспада.

Историја

Флеровијум су први пут синтетисали руски научници, највероватније 1999. године у Здруженом институту за нуклеарна истраживања у близини руског града Дубна, у сарадњи са америчким научницима из Националне лабораторије Ловренс Ливермор. Откриће новог елемента потврдио је IUPAC у јуну 2011, када је овај елемент и званично уврштен у периодни систем елемената. Дана 1. децембра 2011. предложено је име флеровијум за нови елемент, што је IUPAC званично прихватио 30. маја 2012. године. До тог дана овај елемент се звао унунквадијум (хемијски симбол Uuq). Ново име дано је у част руског физичара Георгија Николајевича Флерова.

Особине

Најстабилнији до данас познати изотоп флеровијума јесте ²⁸⁵Fl, са временом полураспада од око 5 секунди, што је релативно дуговечно у поређењу са суседним елементима из периодног система. Узрок томе је да се код атомског броја 114 ради о такозваном магичном броју. Из разлога затворених подљуски по моделу језгрених љуски, језгра са 114 протона су релативно стабилна. За, до данас још несинтетизирани, изотоп ²⁹⁸Fl очекује се да би могао имати језгро са двоструким магичним бројем, тј. такође би и број неутрона био магични. Због тога се очекује да би време полураспада овог изотопа било још дуже него код ²⁸⁵Fl.

Експериментална хемија

Према подацима из априла 2018, флеровијум је најтежи елемент чије су хемијске особине донекле експериментално испитиване, мада та хемијска истраживања нису довела до потпуних и недвосмислених резултата. Два експеримента изведена су током априла и маја 2007. године заједничком сарадњом Флоровљеве лабораторије за нуклеарне реакције и Института Пол Шерер, чији циљ је било проучавање хемије елемента коперницијума. Први експеримент је била реакција ²⁴²Pu(⁴⁸Ca,3n)²⁸⁷Fl док је други била реакција ²⁴⁴Pu(⁴⁸Ca,4n)²⁸⁸Fl: овим реакцијама добијени су краткоживећи изотопи флеровијума, чије „ћерке” изотопи коперницијума су проучавани. Адсорпцијске особине добијених атома на површини злата упоређене су са атомима радона, јер се очекивало да ће електронска конфигурација потпуних љуски коперницијума могла показивати одређене особине племенитих гасова. Племенити гасови имају врло слабу интеракцију са металним површинама, што није карактеристично за метале.

Током првог експеримента дошло је до детекције три атома ²⁸³Cn али је такође вероватно опажен и један атом ²⁸⁷Fl. Овај резултат био је прилично изненађујући, јер је време транспорта произведених атома износило око две секунде, те се сматрало да ће се синтетисани атоми флеровијума распасти до коперницијума пре адсорпције. Током друге реакције, опажена су два атома ²⁸⁸Fl и вероватно један атом ²⁸⁹Fl. Два од три атома показивали су адсорпцијске особине које су повезане са волатилним елементом сличног племенитим гасовима, што се у неким претходним радовима разматрало као могућност али се није предвиђало према новијим израчунима. Овим експериментима добијени су независни докази за открића елемената коперницијума, флеровијума и ливерморијума поређењем са раније објављеним подацима о њиховом распаду. Даљњи експерименти у 2008. потврдили су овај врло важан резултат детектирајући један атом изотопа ²⁸⁹Fl, те пружио доказ за претходно добијене податке о томе да флеровијум показује интеракцију са златом карактеристичну за племените гасове.

Референце

Литература

Спољашње везе

• Медији везани за чланак Флеровијум на Викимедијиној остави
• CERN Courier – First postcard from the island of nuclear stability
• CERN Courier – Second postcard from the island of stability
• WebElements.com – Fl

Флетнер FL 185 је експериментални њемачки жиродин развијен од стране Антона Флетнера, замишљен је као машина која може да лети и као хеликоптер и као жироплан.

Дизајн и развој

Овај авион је развијен 1936. године уз подршку Кригсмарине - ратне морнарице Трећег рајха. Покретао га је BMW-Bramo Sh 14 A са 160 коњских снага (120 kW) са радијалним клипним мотором са ваздушним хлађењем, постављеним на носу авиона. Мотор је покретао главни ротор пречника 12 m и два помоћна пропелера. При узлету или лебдењу помоћни пропелери су радили супротно један другом и служили су за поништавање обртног момента главног ротора, функцију коју управља једним репним ротором промјенљивог корака на савременим хеликоптерима. Међутим, у предњем лету, оба пропелера су радила на обезбјеђивању потиска напријед док се ротор аутоматски окретао, као у аутожиру са два мотора. Стајни трап се састојао од носног точка, два мања стабилизујућа точка испод потпорних стубова и клизача репа. Конструисан је само један прототип.

Референце

Литература

1 ФЛ ТВ је први телевизијски емитер у Лихтенштајну. Почео је са радом 15. августа 2008. и емитује на немачком језику. Канал достиже до око 50.000 домаћинстава у Лихтенштајну и малом делу суседне Швајцарске. Пре него што је канал покренут, људи у Лихтенштајну су уместо тога гледали аустријске и швајцарске ТВ канале.

Историја

Дана 15. августа 2008. године, 1 ФЛ ТВ почела је са радом након што је лиценцирана од стране владе Лихтенштајна под вођством бизнисмена Петера Келбела. Емитује се на немачком и представља пословни подухват који води аустријска пословна жена Беатрикс Шартл након Келбелове смрти.

Референце

Спољашње везе

• Званични веб-сајт(на Hемачком)

4-NEMD je potentan sedativni lek koji deluje kao selektivni alfa-2 adrenergički agonist. On je blisko srodan sa deksmedetomidinom, ali je nekoliko puta potentniji. Poput drugih alfa-2 agonista, on proizvodi sedativne i mišićno relaksantne efekte, ali ne uzrokuje respiratornu depresiju. On trenutno nema medicinsku primenu, ali je istraživan kao baza za potencijalno novu generaciju alfa-2 agonistnih lekova, koji mogu da budu selektivni za različite podtipove alfa-2 receptora. On ima dva izomera, od kojih je (S) izomer potentniji, što je slučaj i sa medetomidinom.

Reference

Fibrinski lepak (akronim FL) je biološko terapijsko sredstvo koje potpomaže uspostavljanje lokalne hemostaze i omogućava atraumatsko povezivanje i/ili pokrivanje (zatvaranje) oštećene tkivne površine (svojim tkivno-adhezivnim i „zaptivnim” dejstvom), što je vremenom doprinelo postizanju većeg terapijskog učinka.

Činjenica da FL predstavlja dvokomponentni biološki sistem, sa lokalnim hemostaznim, adhezivnim, zaptivnim i drugim efektima, i da spada u terapijski agens čije se dejstvo bazira na biološkim i fiziološkim principima, dovela je do njegove široke primene u svim granama hirurgije. Fibrinski lepak koji danas ima široku primenu u savremenoj hirurškoj praksi je hemostatsko-adhezivna supstancija. S obzirom na to da se radi o produktu prirodnog, a najvećim delom i humanog porekla, on nije tkivno-toksičan, biodegradabilan je, a pojava hetero ili aloantitela po primeni FL je retka.

Nazivi

Fibrinski lepak — fibrin glue — fibrin sealant — fibrin tissue adhesive — fibrin suture

Istorija

Istorijat i savremena klinička primena fibrina u kliničkoj praksi zabeležena je s početka 20.veka, kada je Bergel, 1909. godine uočio hemostatski efekat pulverizovanog fibrina. Međutim ključni momenat za upotrebu fibrinske emulzije za stimulaciju zarastanja rana nastao je 1970-ih, zahvaljujući napretku transfuzioloških tehnika. Te decenije su prvo Matras i sar., 1972. godine uspešna eksperimentalna primenili krioprecipitat plazme i goveđeg trombina za bešavnu anastomozu perifernog nerva (zečiji model), a zatim Kudema i Matras, 1975. godine, uspešno su klinički primenili FL za bešavnu anastomozu povređenog perifernog nerva.

U proizvodnji i kliničkoj primeni FL prvo su prednjačile evropske zemlje, dok je u Sjedinjenim Američkim Državama, zbog rizika virusne infekcije, industrijska proizvodnja fibrinogena iz krvne plazme zabranjena 1978. godine i prvi komercijalni preparat FL (Tisseel) registrovan od strane Food and Drug Administration (FDA) tek 1998. godine.

Osnovne informacije

Fibrinski lepak nastaje iz biološki aktivne supstance – fibrina – kao krajnjeg proizvoda završne faze koagulacije krvi.160, a fibrinski koagulum ujedno predstavlja supstrat početne faze zarastanja rane.

Sastav

Konvencionalni fibrinski lepak je, načelno, dvokomponentni proizvod komercijalno dostupan u liofilizovanom obliku ili u vidu zamrznutog rastvora:

Komponenta 1

Glavni sastojci komponente 1 su fibrinogen, koncentrovan (40–127 mg/ml, zavisno od proizvoda) iz krioprecipitata krvne plazme jednog ili više davalaca ili samog pacijenta; fibronektin (2–9 mg/ml); i faktor koagulacije XIII (10–80 U).

Komponenta 2

Druga komponenta FL sadrži trombin (4–1000 IU/ml), bovinog („prva generacija” preparata FL) ili humanog porekla (unapređena, „druga generacija”), koji se pre upotrebe rekonstituiše u rastvoru kalcijum-hlorida (40 mmol CaCl2/l).

Ostali sastojci

Pored navedenih komponenti 1 i 2,pojedini preparati FL sadrže i antifibrinolitik (bovini aprotinin [1000–3000 KIU/ml], aminokaproinska ili traneksaminska kiselina).

Brzina obrazovanja fibrinskog koaguluma

Na brzinu obrazovanja fibrinskog koaguluma presudno utiče koncentracija trombina, dok su biofizička i biohemijska svojstva FL determinisana prvenstveno sadržajem fibrinogena.

Indikacije za primenu FL

U indikacije za primenu FL u kliničkoj praksi spadaju:

Prihvaćene indikacije

• Kontrola krvarenja (lokalni hemostatik) kao komplementarna i adjuvantna mera, posebno kod difuznog, nehirurškog krvarenja i u prisustvu urođene/stečene koagulopatije.
• Zaptivanje tkivnih površina (tissue sealing)
• Tkivna adhezija (tissue gluing)

Šire indikacije

• Stimulacija zarastanja rane (FL ± trombociti)
• Medijum za farmakološki aktivne supstance i ćelije — antibiotici (gentamicin, bacitracin/neomicin, cefazolin, vankomicin, i dr.), faktori rasta, citostatici, lidokain, heparin; endotelne, matične ćelije.
• Supstrat za „tkivni inženjering”

Neželjeni efekti

Kao mogući neželjeni efekti nakon primene FL, koji zavise od sastava i porekla komponenti, mogu se javiti:

• Prenos virusne infekcije (teoretski rizik, bez dokumentovanih slučajeva prenosa HIV, HBV i HCV u dosadašnjoj praksi)
• Imunološka reakcija na bovini trombin.
• Preosetljivost na aprotinin (tkđ. protein goveđeg porekla)
• Neurotoksičnost traneksaminske kiseline (konvulzije)
• Vazdušna/tromboembolija, diseminovana intravaska koagulacija (kod akcidentalne intravaskularne aplikacije)
• Patološka lokalna reakcija tkiva (nekroza, fibroza, i dr.)

Danas, u odnosu na prvu generaciju FL druge generacije su bezbedniji (jer su bez sastojaka životinjskog porekla), a najbezbedniji su autologni FL.

Izvori

Literatura

• Monika Barthels, Mario von Depka: Das Gerinnungskompendium. Schnellorientierung, Befundinterpretation, klinische Konsequenzen. Thieme, Stuttgart u. a. 2002, ISBN 3-13-131751-5.
• G. Dickneite, H. J. Metzner, M. Kroez, B. Hein, U. Nicolay: The importance of factor XIII as a component of fibrin sealants. In: Journal of Surgical Research. 107, 2, Oct. 2002, S. 186–195.

Spoljašnje veze

Андалузит је алиминијум незосиликатни минерал са хемијском формулом Al₂SiO₅.

Види још

• Списак минерала.

Референце

Литература

Спољашње везе