FL Studio (ranije poznat pod imenom FruityLoops) je digitalna audio radna stanica (DARS), koju je razvila kompanija Image-Line iz Belgije. Grafički izgled interfejsa je zasnovan na šablonu muzičkog sekvencera, i od 2014. je jedan od najkorišćenijih programa ove vrste. Program je dostupan u tri različita izdanja za Мikrosoftov Windows: Fruity Edition, Producer Edition i Signature Bundle . Image-Line nudi "doživotnu" besplatnu nadogradnju softvera, što znači da za jednom kupljen program, dobijate besplatno svaku sledeću verziju. Takođe, Image-Line je razvio i FL Studio Mobile za iPod Touch, iPhone, iPad i Android uređaje

FL Studio koristi VST instrumente ali se takođe može koristiti kao VST instrument u drugim DARS-ima, a funkcioniše i kao ReWire klijent. Image-Line takođe nudi VST instrumente i audio aplikacije.

Istorija

Prvu verziju FruityLoops-a (1.0.0) je razvio Didier Dambrin za Image-Line i delimično je objavljena decembra 1997. Puna verzija je zvanično izašla 1998. Dambrin nakon toga postaje glavni rukovodilac razvoja programa, a program nakon toga dobija seriju velikih ažuriranja, učinivši ga popularnom i kompleksnom DARS-om. Tokom godina, FL Studiju su usledile deset velikih nadogradnji, a aktuelna stabilna verzija, FL Studio 11, je objavljena aprila 2013.

Pregled softvera

Izdanja

• FL Studio Express (ukinut posle verzije 10)) - Ova verzija dozvoljava samo step sequencer editovanje. Patterni nemaju ograničen broj instrumenata koji se mogu koristiti. Instrumenti se mogu povezati na mikser u svrsi dodavanja efekata. Ova verzija ne sadrži tzv. piano roll, aranžer za patterne (tzv. playlist), mogućnost automatizacije, mogućnost audio snimanja kao ni podršku za VST instrumente ili ReWire klijente.
• Fruity Edition - Ova verzija omogućava korisnicima pristup piano roll-u, playlist-i i automatizaciji što je omogućavalo mnogo kompleksnije aranžiranje pesama. Takođe, u ovu verziju je uključena i VST i ReWire podrška. Ova verzija i dalje nije uključivala snimanje audio signala.
• Producer Edition - Ova verzija uključuje sve mogućnosti Fruity Edition-a, snimanje internog i eksternog audio signala i post-produkcijske alate.
• Singature Bundle - Ova verzija uključuje sve aspekte Produer Edition-a s tim što je baza plaginova proširena.
• Free Demo - Besplatna verzija uključuje sve mogućnosti softvera i većinu plaginova, uz ograničenja pri snimanju projekata. Naime, projekat snimljen u demo verziji se može otvoriti samo u punoj verziji FL Studija. Takođe, neki instrumenti će se gasiti na svakih par minuta sve dok se program i plaginovi ne registruju.
• Mobile - 21. juna 2011. Image-Line predstavlja FL Studio Mobile za iOS, dok verzija za Android izlazi aprila 2013. Obe verzije podržavaju kreiranje projekata sa više traka.

Sistemski zahtevi

FL Studio 10.0 radi na Windows 2000/XP/Vista/7/8 (32-bitne i 64-bitne verzije) kao i na Intel Meku sa Boot camp-om. Zahteva 2GHz AMD ili Intel Pentium 3 procesor sa punim SSE1 podrškom. Potrebno je 1GB slobodnog prostora na hard disku i preporučuje se najmanje 1GB RAM memorije.

Plaginovi

FL Studio dolazi sa različitim plaginovima i generatorima signala. FL Studio takođe podržava vanjske VST i DirectX plaginove. Mnogi plaginovi mogu funkcionisati kao zasebni programi. Plaginovi koji dolaze uz FL Studio su: Dashboard, Edison, Fruity Video Player, Deckadance, Maximus, Riff Machine, Fruity Stereo Shaper.

Virtuelni efekti

U FL Studio su uključeni i virtuelno efekti, a neki od njih su: Gross Beat, Compressor, Parametric EQ2, Reverb, Gross Beat, Hardcore Guitar Effects Suite, Delay, Fruity Vocoder, Vocodex.

Sempleri

Od semplera, FL Studio uključuje DirectWave Sampler i SliceX.

Sintisajzeri

FL Studio uključuje čak 32 generatora signala a najpoznatiji su: 3XOsc, Harmless, Harmor, Sawer.

Podrška

Podrška za softver je omogućena kroz HTML dokument koji se dobija prilikom instaliranja FL Studija. Korisnici se takođe mogu registrovati na zvaničnim forumima.

Reference

Spoljašnje veze

• Zvanična web stranica Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2015)

Black MIDI је музички жанр који се састоји од композиција које користе MIDI датотеке за стварање песме, садрже велики број нота, по правилу, на хиљаде или милионе, а понекад милијарде. Људи који праве Black MIDI-је познати као блекери. Међутим, не постоје специфични критеријуми онога што се сматра "црним"; као резултат тога, проналажење тачног порекла Black MIDI-ја је немогуће.

Порекло и рана историја

Иако оне нису повезане по пореклу, појам немогућег свирања на клавиру је постојала много пре него што је Black MIDI, манифестујући се у раду Конлона Нанкероуа ,где је правио дирке и изузетне сложене музичке композиције и правио исто немогуће Black MIDI.

Black MIDI је први пут примењен од Ширасаги Јуки у извођењу Куро Јуки Гохан "U.N. Owen Was Her?", додатна тема главног непријатеља из серијала видео игара Пројекат Touhou. он је отпремио на сајт Никонико у 2009. години, и да се подигне свест јавности о Black MIDI-ју почео да се шири из Јапана у Кини и Кореји у следеће две године. У почетку године, Black MIDI-ји су представљени визуелно са традиционалним, дворедним клавирским скалама, ,и садржали су само хиљаду нота. Они су прављени са МИДИ-секвенцерима, као што су Music Studio Producer и Singer Song Writer, и да је играо преко MIDI плејера, као што су MAMPlayer и Timidity++. Black MIDI заједнице у Јапану су брзо нестале, јер, по речима Џејсона Нгујена (власника канала Gingeas), група је била "као оне серије, где је мистериозни оснивач цивилизације који није баш познат током емисије".

Популарност ван Јапана

Популарност Black MIDI-ја је прешао у Европу и САД због видео композиције, аплоудоване од корисника Kakakakaito1998 у фебруару 2011. године, а убрзо након тога, блекери из целог света су почели да повећавају границе, тако што су песме са нотама повећавали у милионе и користећи велики број боја и дезена, да одговара сложености нота. Они су такође формирали сајтове Водич за Black MIDI и Званична Black MIDI вики коју су представили и поставили норму Black MIDI-ја.

Прва од тих песама која је достигла милион нота је "Necrofantasia" из Touhou пројекта од TheTrustedComputer. На крају имена многих Black MIDI видеа показује колико има нота у раду. Број белешки и величине фајлова, које могу да се репродукују су порасле са растом броја процеса које 64-битни софтвер рачунари могу издржати, и док је Black MIDI јапанских видео игара и анимеа до сада уобичајена, жанр савремених поп-песама се појавио, као што су "Wrecking Ball" од Мајли Сајрус. Упркос томе што је има више меморије, још увек постоји Black MIDI датотека, што може довести да це оперативни систем закочи. Два највећа Black MIDI-ја су "Армагедон 3" и "TheTrueEnd", од којих оба садрже максималан број дозвољен у MIDI фајлу (око 93 трилиона). Због природе свог оснивања и њихове огромне величине, они не могу да се репродукују.

Енглески блекери су формирали групе за сарадњу, као што су Black MIDI тим, где они чине МИДИ фајлове заједно, тако да они могу бити аплоудовани касније. Блекери из целог света користе програме, као што су Синтезија,FL Studio, SynthFont, виртуелан Black MIDI клавир, клавир одозго, MIDITrail, vanBasco караоке плаиер, MIDIPlayer (Java програм), MAMPlayer, Music Studio Producer,Singer Song Writer, Томов миди-плејер, TMIDI, и timidity++ да би правили Black MIDI-је. Неки од њих, као што је Џејсон, евидентира МИДИ фајлове спорим темпом и убрзава снимак у видео-едитору, да се избегне кочење компјутера.

Анализа и пријем

Термин "Black MIDI" потиче од тога што постоји толико много нота у сваком делу, да ће резултат бити да изгледа скоро црно. према подацима блекера TheTrustedComputer, Black MIDI је пре ремикс, него прави жанр, и изведена из идеје "пакао од метака" игре, у којима се учествује "веома много метака у исто време да то око не може издржати." Black MIDI такође се сматра да је дигитални еквивалент, као и одговор,до композитора Конлона Ненкероуа помоћу механичког клавира, који такође учествује експериментисање са неколико нота, да компонује замршене фигуре без руку. Водич за Black MIDI, међутим, негира да је инфлуенса: "Ми верујемо да везе за Конлона Ненкероуа и клавирским песмама иду превише дубоко и оригинални Black MIDI подаци се морају наћи у дигиталном MIDI свету."

Black MIDI-ји су први пут добили пажњу Мајкла Конора, аутора за непрофитне организације уметности Ризом у септембру 2013. године , што је довело пажњу до познатих људи и блогера, укључујући и Акс, Гавкерова Адријане Чен, Џејсона Коткеа, и The Verge. он је добио признање новинара, блогера и електронских музичара, са многим истичући га као препознатљив и привлачан жанр, захваљујући као нормалне клавирске ноте комбинују да се направе нови, апстрактни звуци који нису чути у многим музичким стиловима, као и визуелно представљање ноте. У Hackaday са Елиотом Вилијамсом је нагласио стил као ироничан, с обзиром да брзи темпо арпеђа и "спреј акорд", који су развијени са ограниченим бројевима трака, окупили су се заједно да се направи друге сигнале, што доводи клавир у звук више као чиптјун и мање као прави клавир.

Референце

Спољашње везе

• Званична Black MIDI Викиа Архивирано на сајту Wayback Machine (29. новембар 2018)
• Black MIDI на Wix.com

Волтер Елајас Дизни (енгл. Walter Elias Disney; Чикаго, 5. децембар 1901 — Бербанк, 15. децембар 1966) био је амерички филмски продуцент, режисер, сценариста, аниматор и цртач стрипова. Један је од најпознатијих продуцената покретних слика у свету. Створио је забавни парк Дизниленд, а заједно са својим братом Ројем Дизнијем је основао Продукцију Волта Дизнија (Walt Disney Productions), данас познату као Компанија „Волт Дизни” (The Walt Disney Company).

Биографија

Рођен је 5. децембра 1901. године у Чикагу на авенији Трип, као четврто дете Елајаса Дизнија и Флоре Кол. Имао је тројицу старије браће Херберта, Рејмонда и Роја Оливера, и млађу сестру, Рут Флору. Отац се бавио сточарством и воћарством, пореклом је из Мисурија из ирско-канадске породице, док су мајчини преци били досељеници из Немачке. Волт је добио име по породичном свештенику Волту Пару.

Отац је купио имање у близини места Марселин (Мисури), где се цела породица преселила 1906. године, када му је било 5 година. У близини се налазило и имање стрица Роберта, од неколико стотина хектара. Неколико месеци касније, два најстарија брата Херберт и Рејмонд су се вратили у Чикаго, док је трећи брат Рој остао да ради на имању. Тако је Волтер често морао да се игра сам, а његово друштво су чиниле домаће животиње.

Склоност према цртању показивао је врло рано, а његов први учитељ био је комшија и породични пријатељ др Шервурд. Већ са седам година наплаћивао је цртеже, које је правио по комшилуку. У лето 1910 породица се преселила у Канзас, а затим 1917. су се поново вратили у Чикаго где је похађао средњу школу.

Младост

Истовремено са средњом школом коју је уписао у Чикагу, ноћу је похађао је Академију лепих уметности (енгл. Chicago Art Institute) и почео да црта стрипове за школске новине, са цртежима углавном родољубиве тематике. Његов учитељ је био тада познати новински цртач стрипова и карикатуриста Лирој Госет. Са 16 година, пред крај Првог светског рата, исписао се из школе и одлучио да се пријави за војску, али како је био малолетан, нису га примили, па се прикључио америчком огранку Црвеног крста у Француској, где је био возач хитне помоћи, није учествовао у борбама.

Оснивање студија

По повратку у САД, уз помоћ брата Роја Оливера, запослио се као илустратор у Канзас Ситију, где је упознао Јуба Иверкса (енгл. Ub Iwerks), са којим се спријатељио и основао прво предузеће Ајверкс и Дизни, комерцијални уметници, за цртање реклама. Убрзо су га позвали из канзашке филмске компаније да ради за њих, што је прихватио, уз услов да са собом доведе и своју фирму. Затим је основао још једно филмско предузеће, које је почело да прави цртане филмове, чија је главна јунакиња била „Алиса у земљи чуда”. Међутим, ово предузеће је пропало, после чега се 1923. године преселио у Лос Анђелес, где је уз помоћ стрица Роберта и брата Роја основао филмски студио, који најпре носио име Студио браће Дизни (енгл. Disney Brothers Studio). Са двадесет четири године Волт Дизни је створио свој први оригиналан цртани лик: зеца Освалда, али му га је „Универзал студио” отео. Цео посао су започели у гаражи са камером коју су купили од позајмљених пара, а временом су почеле да стижу понуде, па су запослили и неколико људи, а затим су основали већи Волт Дизни студио (енгл. „Walt Disney Studio”). Посао око дистрибуције цртаних филмова од 1930. године преузело је предузеће „Колумбија пикчерс”.

Са својим предузећем, Дизни је неколико пута био на ивици пропасти, али би после сваке кризе оно постајало све моћније и веће. Студио је и даље једна од најуспешнијих компанија у САД и на свету.

Породица

Био је вредан и породичан човек. Са двадесет четири године се оженио с Лилијан Баундс, једном од запослених у одељењу за бојење у његовом студију. Они су после више година брака добили кћерку Дајану Мари (1933—2013), а потом су усвојили и Шерон Ме (1936—1993). Дајана се касније удала за Рона Милера, бившег председника очеве фирме и они су заједно имали седморо деце. Шарон је имала троје деце и умрла је 1993. године.

Дугометражни филмови

„Снежана и седам патуљака” је био први дугометражни анимирани мјузикл у продукцији Волта Дизнија. До тада су у Дизнијевој продукцији реализовани само кратки анимирани филмови и серије. То је истовремено и први дугометражни анимирани филм у историји филмске продукције у Америци произведен у пуном колору, као и десети најкомерцијалнији филм 20. века. Рад на филму је започео почетком 1934. Највећи део филма режирао је Дејвид Хенд, док је група других режисера само појединачне секвенце. Волт Дизни се од самог почетка суочио са проблемима, пошто су његов брат и пословни партнер Рој као и супруга Лилијан покушавали да га одврате од те идеје, док се он надао да ће на овај начин проширити углед студија и повећати приходе, у чему је на крају и успео. Међутим, да би обезбиједио новац морао је своју кућу да стави под хипотеку. Филм је премијерно је приказан 21. децембра 1937. у Холивуду (Лос Анђелесу), а на редовном биоскопском репертоару у Америци нашао се у фебруарy 1938. године. С обзиром да је прављен за време Велике депресије, трошкови за његову продукцију, који су од планираних 250 хиљада достигли суму од 1,5 милиона долара, представљали су огроман износ. Године 1989. филм је постављен у Национални филмски регистар САД и оцењен је као дело од културног историјског и естетског значаја.

Током наредних пет година, довршено је још неколико анимираних филмова прављеним по класичним бајкама, као што су: Пинокио, Фантазије (1940), Дамбо (1941) и Бамби (1942).

Други светски рат

Филм Фантазија, који је завршен 1940. године је доживео крах на биоскопским благајнама. Према неким ауторима, овај неуспех се може дуговати чињеници да је тих година велики део тржишта био захваћен ратом, а са друге стране, филм је базиран на озбиљним темама класичне музике, што није прихваћено у широким слојевима публике. Осим тога, крајем 1940. године организован је и велики штрајк радника, за које је Дизни оптуживао комунисте. Тако да се фирма, са новоизграђеним студијима нашла се у отежаној финансијској ситуацији. Из тог разлога била јој је потребна помоћ државе.

Дизнија је држава најпре био ангажовала у побољшавању имиџа САД и успостављања бољих односа са земљама Јужне Америке. Почетком 1941. године организована је десетонедељна турнеја по Бразилу, Аргентини, Перуу и Чилеу, у којој су учествовали Дизни, његова жена и још 16 његових врхунских уметника, режисера, цртача и композитора. Као резултат ове турнеје, следеће године настао је 43-минутни дугометражни филм под називом Салудос Амигос, подељен у четири епизоде, за сваку земљу по једна. На тај начин, становници ових јужноамеричких држава имали су могућност да виде Дизнијеве јунаке у својој средини, док је грађанима САД пружена могућност да упознају свет пун богате културе, традиције, флоре и фауне, који је за већину до тада био недовољно познат.

У Другом светском рату Амерички Конгрес је одобрио Дизнијевом предузећу кредит од 250 милиона долара за израду пропагандних плаката, ознаке јединица, цртане филмове са патриотски порукама и подршку америчким или савезничким војницима у рату. Још пре него што су САД ушле у рат, за обуку механичара у фабрици војних авиона направљен је филм Четири методе закивања (енгл. Four Methods of Flush Riveting), који се и данас узима као модел образовног анимираног филма. За канадску владу је урадио два нискобуџетна филма за промоцију продаје ратних обвезница. Од напада на Перл Харбор 7. децембра 1941. године, највећи део продукције Дизнијевог студија, радио је искључиво за америчку владу. Но, производи са ликом Волта Дизнија и његових јунака могли су се наћи на обе стране фронта, па је тако Микијев лик стајао и на неколико немачких подморница, које су оперисале на Атлантику. Познато је да су Хитлер и Гебелс били велики фанови Дизнијевих филмова које су често гледали у приватности својих одаја, док је званично ова продукција била забрањена за приказивање у биоскопима.

Дизнијев студио није једини студио ангажован у рату, неки филмови су рађени у заједничкој продукцији, због чега није познат тачан број филмова које је овај студио произвео у циљу ратне пропаганде. У циљу промовисања војске, и војничког живота направљен је низ филмова о Пајином војничком животу, као што су: „Паја је регрутован”, „Небески војник”, „Одбрана земље”, „Патак командос” и други. Плутон је такође био главни јунак у два филма ове намене. У једном („Армијска маскота”) Плутон је приказан као добро храњена и пажена маскота у војном логору, а у другом „Војник Плутон” маршира и бори се да сачува топ од веверица Чипа и Дејла, који покушавају да га употребе за разбијање ораха. Шиља је имао главне улоге у филмовима: „Средства за победу”, у коме се бори са несташицом горива и гума у Америци услед рата, те покушава да нађе алтернативни начин превоза, а у другом у „Како се постаје морнар” приказана је историја америчке ратне морнарице.

У време продукције филма „Маза и Луња”, 15. јуна 1955. године отворен је Дизниленд.

Карактер

Мада су под његовим руководством настали незаборавни цртани филмови намењени деци, Дизни је, према неким ауторима остао запамћен као расиста, антисемита и поборник неједнакости међу половима. Тако на пример, његови цртачи су могли да буду искључиво мушкарци, док је жене запошљавао у одељењу за бојење слика, па чак и тако оне су добијале отказ после навршене 30 године.

Обављао је и функцију потпредседника организације формиране 1944. под називом „Филмско удружење за очување америчких идеала”, изразито антикомунистичке организације, која је окупљала десно оријентисане личности из филмске индустрије, као што су Гари Купер, Клерк Гејбл, Барбара Стенвик, Џон Вејн.

Пред крај живота је тврдио да слава није никакво преимућство, олакшање, па ни срећа у животу.

Дизнијева јавна личност се веома разликовала од његове стварне личности. Драмски писац Роберт Е. Шервуд описао га је као „скоро болно стидљивог ... самоуверен" и самозатајан. Према његовом биографу Ричарду Шикелу, Дизни је скривао своју стидљиву и несигурну личност иза свог јавног идентитета. Кимбол тврди да је Дизни "играо улогу стидљивог тајкуна који је био посрамљен". у јавности“ и знао да то чини. Дизни је признао фасаду и рекао пријатељу да „ја нисам Волт Дизни. Радим много ствари које Волт Дизни не би урадио. Волт Дизни не пуши, ja пушим. Волт Дизни не пије, ja пијем.“

Ставови о Дизнију и његовом раду су се мењали током деценија, а било је и поларизованих мишљења. Марк Лангер, у Америчком речнику националне биографије, пише да су га „Раније оцене о Дизнију хвалиле као патриоту, народног уметника и популаризатора културе. У новије време, Дизни се сматра парадигмом америчког империјализма и нетолеранције, као и понижавањем културе.“ Стивен Вотс је написао да неки прозивају Дизнија „као циничног манипулатора културних и комерцијалних формула“, док ПБС бележи да су критичари осуђивали његов рад због његове „глатке фасаде сентименталности и тврдоглавог оптимизма, због доброг осећаја поновног писања америчке историје“.

Болест и смрт

Оболео је од рака плућа 1966. године, па му је одстрањено лево плућно крило. Умро је у шездесет петој години живота, после операције, 15. децембра 1966. године, у болници у Бербанку, недалеко од студија. Кремиран је и сахрањен у Меморијалном парку у Глендејл у Калифорнији. По његовој изричитој вољи, није организована јавна сахрана.

Награде

За свој рад добио је укупно 950 признања широм света.

Освојио је двадесет Оскара, од чега су три посебна, а један му је додељен постхумно, што је иначе највећи број Оскара за неког филмског уметника. Први анимирани филм у историји кинематографије који је освојио награду Америчке академије, управо је Дизнијев филм „Цвеће и дрвеће” из 1932. године. Године 1935, Дизни је награђен Орденом Лиге народа за велики уметнички допринос. Награђен је и Председничком медаљом за слободу.

Јунаци Дизнијевих стрипова и цртаних филмова

Најпознатији ликови Дизнијевих стрипова и цртаних филмова су: Паја Патак, Пата, Влаја, Раја и Гаја, Баја Патак, Мики Маус, Мини Маус, Мића, Белка, Хорације, Плутон, Хроми Даба, Шиља, Цакани Цаја, Црна Мрља.

Авантуре Дизнијевих јунака први пут су се појавиле код нас на страницама дневног листа „Политике" и то у каишевима. „Политикин забавник" их је објављивао од свог првог броја који је изашао 1939, али тада још није била оформљена стална екипа новинара већ су на њему радила најпознатија пера „Политике".

Тадашњи директор „Политике" Владислав Рибникар и чувени новинар Дуда Тимотијевић дуго су мозгали док нису дошли на идеју како да надену имена тада у свету већ познатим јунацима Волта Дизнија чијим су се доживљајима одушевљавали и млади и стари.

Мики је у почетку био Мика Миш, што је у ствари превод оригинала, али је касније остало само име Мики. Оригинално име Паје Патка је Доналд Дак. Дак значи патак, па су се Владислав и Дуда договорили да то буде презиме овог омиљеног Дизнијевог јунака, а име је такође требало да почиње словом п и још да се римује са Патак - одлучили су се за име Паја. Раји, Гаји и Влаји дали су имена према њиховом ујаку Паји јер се с њим римују, а и звучна су. Рибникар и Тимотијевић су дали име и Белки, док је Хорације остао као и у оригиналу. Даба је у народу име за ђавола, па су се њих двојица досетили да би то име највише одговарало разбојнику који загорчава живот осталим јунацима Волта Дизнија. Они су кумовали и Гусану Гути. Шиљи су дали име по једном раднику из „Политике" који је својим стасом, сав шпицаст и дугоног, највише одговарао овом цртаном јунаку.

Кум Микијевом сестрићу Мићи био је главни уредник и директор „Политике" Данило Пурић 1952. године. Име му је, највероватније, дао по надимку своје кћерке Миће.

Пата се пре рата није појављивала код нас, а име су јој после рата дали познати новинари и уредници Кринка Виторовић и Павле Токин који су радили у „Политикином забавнику" од његовог поновног покретања 1954. године. Име Пајине другарице и изабранице требало је да се слаже с презименом Патак, али и са Паја, па се тако дошло до имена Пата. Кринка Виторовић, која је од 1954, па све до одласка у пензију 1979. радила у „Политикином забавнику" и његовом издању „Микијевом забавнику", кумовала је готово свим осталим јунацима Волта Дизнија који су се појављивали код нас. Она је дала име Баји, Стаји, Цаканом Цаји, Бака-Кати, Лати, Нати, Злати, Вучку, али и јунацима који се не појављују у „Микијевом забавнику", а познати су са филма или из других стрипских издања. То су: Маза и Луња, Снежана, Звончица, принц Зоран и принцеза Зорана, добре виле Цветана, Ведрана и Светлана и зла вила Грдана. У тражењу имена, Кринка је увек полазила пре свега од тога да имена имају смисла, да одговарају карактерним цртама јунака, али и да се слажу или римују између себе.

Мики Маус

Мики Маус се први пут појавио 1928. године у првом звучном цртаном филму Пароброд Вили. Мики је заправо настао неколико година раније. Када је имао 25 година, Дизнију су у Метро-Голдвин-Мејеру за овај лик предсказивали да никада неће успети да прода. Миша је најпре назвао по кућном љубимцу Мортимеру, али се таквом имену успротивила његова жена Лилијен, па је оно промењено у Мики. О томе ко је први нацртао лик Микија Мауса постоје разне легенде, с обзиром да је Волт, према речима својих илустратора, с напором цртао људске ликове, посебно лица, а често је у журби, за рекламне сврхе, потписивао њихове цртеже. Микију је глас најпре позајмљивао Волт Дизни лично, од првог емитовања 1928. године, потом од 1947. Џими Макдоналд, а од 1977. и наредних тридесет година Вејн Олвајн, док је Вејнова супруга Раси Тејлор позајмљује глас Мини Маус.

Мики Маус је постао један од најпознатијих анимираних ликова популарне културе и симбол целе фирме. После Микија се појавила читава серија ликова које је креирао исти студио. Ови ликови у анимираним филмовима и стриповима, уз пратећу индустрију, коју је пројектовао Дизни са својим сарадницима, брзо су се прочули по целом свету, а материјал који су правили је био довољно универзалан да је омогућио превазилажење чак и идеолошких препрека. Дизнијева продукција је била поштована и хваљена чак и у Совјетском Савезу тридесетих година прошлог века, за време Стаљина, а вештом применом Дизнијеве анимацијске технике и стила, у нацистичкој Немачкој је образована посебна група аниматора, која је своја умећа користила у хумористичке или пропагандне сврхе.

Дизнијеве креације су се често преплитале са локалном уметничком и индустријском продукцијом широм света. Тако су у листу „Весели четвртак”, 1932. године, домаћи аутори, а пре свих Иван Шеншин, почели да цртају своју верзију Микија Мауса (названог Мика Миш), у облику прото-стрипова. Мика Миш је представљен како лута по егзотичним крајевима света, у друштву јунака који уопште не постоје у оригиналној Дизнијевој верзији (ној, пеликан, јапански војник и др). Тако су на пример, главни јунаци забављали становнике Африке учећи да играју коло. У другој половини тридесетих година, у неколико београдских листова појавио се и низ стрипова у којима су цртачи представљали своја виђењa Дизнијевих ликова.

Занимљиво је да су 1968. године Милтон Глејсер и Ли Севиџ направили кратак антиратни анимирани филм у трајању од 1,07 минута, у коме се Мики најпре пријављује у армију, затим пролази обуку, задужује пушку и шлем, а потом бродом креће у рат у Вијетнаму, где одмах по искрцавању бива погођен снајперским метком у главу и умире. Намера аутора је била да овај филм прикажу на фестивалу, али нису добили дозволу од Дизнијеве компаније.

Један од најрадикалнијих случајева употребе ликова из Дизнијеве продукције је дечји програм палестинског покрета Хамас, под називом Пионири сутрашњице, намењен деци узраста од 7 до 13 година. У недостатку средстава за сопствену продукцију, у емисији се између осталих ликова, једно време појављивао и Миш Фарфур, костимирана имитација Микија Мауса, са сличним пискавим гласом и покретима тела, али је његова улога била да, укључујући се у разговор са децом, промовише тероризам и говор мржње према Јеврејима, ционистима, Израелу, Америци и њиховим лидерима.

Паја Патак

Паја Патак (енгл. Donald Duck) је лик кога је први нацртао Дик Ландри. Појавио се 9. јуна 1934. године, у епизоди цртаног филма–серије Шашаве симфоније (енгл. Silly Symphonies). Паја је заправо патка са жуто-наранџастим кљуном, најчешће обучена у морнарску блузу и капу, али без панталона и вози раздрндани ауто са регистрацијом 313. Аниматор Карл Баркс, за кога се заправо сматра да га је учинио познатим, у каснијем периоду му је повећао главу и очи и смањио врат. У стварање лика Паје Патка уложено је више труда него у било ког другог Дизнијевог јунака, чак више него у Микија, а Карл Баркс му је посветио цео свој животни век. Волт Дизни је у неколико наврата истакао да је Пају, темпераментног патка, замислио као „противтежу увек савршеном мишу Микију Маусу”. Паја препознатљиво изражен карактер, по нарави је пргав, свадљив, вечито незадовољан, песимистичан, трапав, баксузан, нетрпељив и склон изливима беса, али такође, на свој начин шармантан.

Паја је 1937. године први пут постао главни јунак, а уз њега су се нашли и његови рођаци Раја, Гаја и Влаја, девојка Пата, стриц богаташ и шкртица Баја. Био је и јунак осмоминутног цртаног филма „Фирерово лице” из 1942. године, у којем добија ноћну мору да се буди у тоталитарном режиму. За ово дело лик Паје Патка је добио првог, а Волт Дизни свог деветог Оскара. Паја Патак се у Србији и на Балкану први пут појавио у Политици 13. марта 1938. године, а име му је дао преводилац истог листа. До санкција на СРЈ редовно се појављивао у Микијевом забавнику. Стрипови са Пајом, Микијем и Бојажљивим Ћиром појавили су се и у првом броју Политикиног Забавника од 28. фебруара 1939. године. Занимљиво је да су стрипови о Паји Патку били забрањени у Финској само зато што не носи панталоне.

Глас му је у оригиналним цртаним филмовима позајмљивао глумац Кларенс Неш, до своје смрти 1985, а касније Тони Анселмо.

Види још

• Зоотрополис — град животиња

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе

• Walt Disney на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Волт Дизни на сајту TCMDb (језик: енглески)
• Волт Дизни на сајту WorldCat (језик: енглески)
• The Walt Disney Family Museum
• The Walt Disney Birthplace
• Све шти нисте знали о Дизнију (Б92, 8. децембар 2018)

Markus Žamal Hopson, poznatiji kao Hopsin, je američki reper, producent, tekstopisac, glumac i režiser. Trenutno se nalazi u svojoj izdavačkoj kući Funk Volume za koju je izdao tri albuma: "Raw" (2010), "Knock Madness" (2013) i "Pound Syndrome" (2015) Poznat je po svojim belim sočivima za oči, skejtbordingu, kao i po tome da je prva dva albuma za Funk Volume uradio u jednom malom podrumu sam praveći beat-ove, pišući i snimajući pesme i praveći omot za oba albuma. Trenutni studio mu se nalazi u jednoj od soba u njegovom stanu.

Hopsin se proslavio sa sva tri albuma koja je izdao (ukupno je izdao četiri + jedan poseban projekat sa SwizZz-om, ali svoj prvi projekat iz 2009. ne ubraja u svoju diskografiju) i sa brojnim singlovima kao što su "Sag My Pants", "Hop Is Back", "How You Like Me Now", "Crown Me"... ali i sa serijom pesama nazvanom "Ill Mind Of Hopsin" (engl. za bolestan um Hopsina) koji trenutno ima sedam delova, od kojih su poslednja četiri najpopularnija.

Sam je izjavio da mu je Eminem omiljeni reper, što se vidi po njegovom stilu kao i po brojnim fristajlovima izvođenim na Eminemovim beatovima.

Detinjstvo

Rodjen je u Los Anđelesu, 18. jula 1985. godine, a odgajan je u gradu Panorama siti. Pohađao je Srednju školu "James Monroe". Skejtbording mu je od malena bio omiljeni hobi, dok nije otkrio hip-hop. Kako je sam rekao: "Kupio sam mikrofon, nabavio Fruity Loops i počeo sa radom". U to vreme je i dodao bela sočiva svom stajlingu. 2003. godine je izdao projekat nazvan "LAUSD Result". Kasnije, iste godine, izdao je album "Emurge". Nijedan od albuma nije pušten u nikakvu vrstu prodaje, i teško se pronalaze, i baš zbog toga se ne ubrajaju u diskografiju.

Karijera

2007—2009: Ruthless Records i osnivanje Funk Volume

Hopsin je u početku potpisao za "Ruthless Records", izdavačku kuću koja je nekada pripadala Eazy-E-u, poznatom po rep karijeri u grupi NWA. Hopsinov prvi single "Pots and Pans In The Kitchen" je izdat maja 27. 2008. godine. Album je trebao da bude samoproducentski i da ne sadrži kolaboracije sa ostalim reperima. Medjutim, njegov album je izašao u oktobru 2009. godine, i "Ruthless" uopšte nije reklamirao njegov projekat. Ubrzo potom je napustio tu izdavačku kuću, zbog loše finansije, ponuda i promocije. Organizacija kuće se i vidi po užasnom kvalitetu prvog albuma, koji je nazvan "Gazing At The Moonlight". Hopsin danas ne priznaje taj projekat kao zvaničan, samo zato što je izdat pod oznakom "Ruthless"-a. Naime, po njemu i njegovoj pesmi "Sag My Pants", bio je plaćen 500 dolara kada je potpisao ugovor. Ubrzo potom je osnovao svoju izdavačku kuću, "Funk Volume". Prvi umetnik koji je potpisao za nju je bio mladji brat koosnivača, i Hopsinov srednjoškolski prijatelj, SwizZz. Da bi promovisali kuću, izdali su besplatan projekat "Haywire" na datpiff.com koji je nagradjen zlatnom nagradom, zbog 100.000 preuzimanja. Kasnije je taj projekat prodavan na iTunes i Amazon prodavnicama. To su hteli i ranije da urade, ali nisu mogli zato što je Hopsin i dalje imao ugovor sa starom izdavačkom kućom.

2010—danas: Raw, Knock Madness, Ill Mind, Pound Syndrom i popularnost

U 2010. godini, Hopsin je izdao svoj prvi singl pod svojom izdavačkom kućom nazvan "Nocturnal Rainbows". Ubrzo potom je izdao i drugi singl nazvan "Sag My Pants" koji je do današnjeg dana jedna od najpopularnijih Hopsinovih pesama, sa preko 30 miliona pregleda na YouTube. U toj pesmi, Hopsin napada poznate repere kao što su Lil Wayne, Drake, Soulja Boy, Rick Ross, Lupe Fiasco kao i vlasnicu "Ruthless"-a, Tomiku Rajt. Njegov drugi, to jest po njemu ; prvi, album je nazvan "Raw" (engl. za "sirov", korišćeno kao metafora u repu za dobrog repera) a zatim je i išao na promotivnu turneju.

U 2011, izdao je prvi popularni deo svog "Ill Mind" serijala, četvrti. Ranije je napravio tri dela, ali nijedan od njih nije bio toliko popularan kao četvrti, a kasnije je izdao i peti koji je i njegov najpopularniji singl.

Pojavio se u pesmama drugih izvođača, za vreme kad je pravio svoj treći album, "Knock Madness". U to vreme je i izdao peti deo "Ill Mind" serijala, u kojem opisuje probleme na našoj planeti i proziva sve poznate repere. Ubrzo je i izdao šesti deo "Ill Mind" serijala, koji je posvećen njegovom prijatelju. To je prvi "Ill Mind" koji je bio singl sa albuma. Novembra 26. 2013. je izdao "Knock Madness", sa dva singla. Već pomenuti "Ill Mind" ali i drugi singl nazvan "Hop Is Back" koji je posle 12 sati premijere dobio preko milion pregleda.U pesmi je Hopsin prozivao neke repere, uključujući Kanye West-a, Kendrick Lamar-a i Lil Wayne-a. "Knock Madness" je dobio pozitivne kritike, sa puno mračnog humora i dubokih misli.

Treći singl sa ovog albuma se zove "Rip Your Heart Out" koji je kolaboracija sa poznatim reperom, Tech N9ne, sa kojim je uradio kolaboraciju "Am I A Psycho?" koja ga je i prvi put dovela na MTV kanal. Spot za pesmu je snimljen i dugo najavljivan, ali on je sam rekao da ne želi još uvek da ga postavi, iako je potpuno završen. Pesma pokazuje tekstopisne veštine obadva repera, kao i neverovatan flou obojice.

Četvrti singl je "I Need Help" koji je i dobio svoj spot. Pesma govori o njegovim strahovima i njegovim dubokim mislima, i o tome kako fanovi kontrolišu njegov život.

Krajem 2014. , na Fejsbuk i Instagram profilu, Hopsin je objavio fotografiju sa aerodroma uz koju je napisao da se povlači iz muzičke industrije. Dve nedelje nakon toga, objavio je video na svom YouTube kanalu u kojem je obavestio fanove da je u pitanju bila šala i najavio je novi album "Pound Syndrome", koji je izašao 24. jula 2015. Sam video je aluzija na film "Glupan i tupan" (Dumb And Dumber)

Prvi singl sa albuma - "Ill Mind Of Hopsin 7" je nastavak u "Ill Mind" serijalu. Pesma govori o Hopsinovom mišljenju o Bogu i religiji, kao i realizaciji da je postao agnostik. Izašao je zajedno sa spotom 18.07.2014. godine.

Drugi singl sa albuma - "Crown Me" je izašao 31.05.2015, ujedno sa video spotom, u kojem se nalaze ostali članovi Funk Volume-a i brojni drugi ljudi. Pesmu prati zarazna, trep, matrica uz koju Hopsin repuje o repu kakav je sad trenutno.

Treći singl, "Fly", izašao je 08.07.2015. ujedno sa video spotom. Sama pesma je procurela na internet nedelju dana ranije, u usporenoj verziji. Pesma govori o društvu kakvo je danas.

1. jula je izašao i sam "Pound Syndrome" , sa 11 novih pesama, i tri prethodno izdate koje služe kao singl. Na albumu gostuju Dizzy Wright, SwizZz i Jarren Benton - svi iz Funk Volume-a.

Album je dobio mešane kritike, ali dobar deo ga priznaje kao solidan projekat.

Ujedno sa izlaskom albuma na iTunes-u, izašao je spot za uvodnu pesmu - "Pound (The Intro)"

Sukob sa Horseshoe Gang

Dana 21. avgusta 2015. , na internet-radio emisiji, Hopsin, Jarren Benton i Dizzy su objavili da bi se borili protiv neke izdavačke kuće za pola miliona dolara. Pored Shady Records i drugih, izazvao je i Horseshoe Gang u kojoj se nalazi član Shady Records - Eminemova izdavačka kuća. "Horseshoe Gang" je izbacio pesmu pod nazivom "Half A Meal" (pola obroka - igra reči na "half a mill" što znači pola miliona) Par dana posle njih, Funk Volume je odgovorio sa pesmom nazvanom "Free Meal" (besplatan obrok) i u naslovu videa na YouTube su napisali "Horseshit Gang diss" (shoe - cipela, shit - govno/sranje) Nakon samo dva sata, Horseshoe G. je odgovorio sa još jednom pesmom - "Same Day"

Gluma

Pojavljivao se kao statista u raznim serijima kao što su "That's So Raven" i "Malcolm In The Middle", a od 2015. glumi sporednog lika Fatty B-a u seriji "Murder In The First".

Reference

Spoljašnje veze

• Mediji vezani za članak Hopsin na Vikimedijinoj ostavi

Алгол, скраћено од ALGOrithmic Language, је императивни, процедурални, структурирани програмски језик чије су верзије излазиле 50-их и 60-их година прошлог века. Прва верзија алгола је настала 1958. године. Алгол је дизајниран да би се избегли неки проблеми са Фортраном. Имао је и доста утицаја на остале програмске језике као што су C, паскал, симула и многе друге.

Верзије алгола

Постоје три главне верзије алгола: алгол 58, алгол 60 и алгол 68.

Постоји и још једна верзија коју је разио Никлаус Вирт, алгол W, као наследника алгола 60.

Друге верзије су: алгол Y, алгол N, 68C, 68G

Историја

Развој алгола 58 је почео састанком информатичара из Европе и Америке у институту технологије у Цириху. Алгол 58 се првобитно звао ИАЛ, интернационална алгебарска логика (енгл. International Algebraic Logic). О алголу 60 су расправљали у Паризу на састанку, 1960. године следећи програмери: Фридрих Бауер, Петер Наур, Хајнц Рутишаузер, Клаус Самелсон, Адриан Ван Вијнгарден, Мајкл Вуџер и Бернард Ваквис (из Европе), Џон Бакус, Џулијан Грин, Чарлс Кац, Џон Макарти, Алан Перлис и Џозеф Хенри Вегштајн (из Америке).

Алгол 68 је последњи пут прерађен 1973. године.

Пример кода

Упрошћена верзија програма 'Здраво свете!' у алголу 60:

BEGIN DISPLAY ("Здраво Свете!") END.

Референце

Додатна литература

• F.L. Bauer, R. Baumann, M. Feliciano, K. Samelson, Introduction to Algol. Prentice Hall. 1964. ISBN 978-0-13-477828-0.
• Brian Randell and L. J. Russell, ALGOL 60 Implementation: The Translation and Use of ALGOL 60 Programs on a Computer. Academic Press, 1964. The design of the Whetstone Compiler. One of the early published descriptions of implementing a compiler. See the related papers: Whetstone Algol Revisited Архивирано на сајту Wayback Machine (27. фебруар 2008), and The Whetstone KDF9 Algol Translator by Brian Randell
• Dijkstra, E. W (1961), Algol 60 translation: an algol 60 translator for the x1 and making a translator for algol 60 (PDF), report MR 35/61, Amsterdam: Mathematisch Centrum 
• Revised Report on the Algorithmic Language Algol 60 by Peter Naur, et al. ALGOL definition
• "The European Side of the Last Phase of the Development of ALGOL 60" by Peter Naur

Литература

• Backus, J. W.; Bauer, F. L.; Green, J.; Katz, C.; McCarthy, J.; Perlis, A. J.; Rutishauser, H.; Samelson, K.; Vauquois, B.; Wegstein, J. H.; van Wijngaarden, A.; Woodger, M. (1960). Naur, Peter, ур. Report on the Algorithmic Language ALGOL 60. Copenhagen. ISSN 0001-0782. doi:10.1145/367236.367262.