Секст Јулије Фронтин (лат. Sextus Julius Frontinus; ??? — 106. г.) је био римски државник и војни теоретичар о чијем пореклу се ништа не зна, осим чињенице да је евентуално припадао аристократском слоју. Први пут је споменут за време цара Веспазијана, почетком 70. г, када је на месту praetor urbanus-а поднео оставку да би утро пут Домицијану. Могуће је да је 74. године био један од consules suffeeti-ја, да би наредне године наследио Цереала на месту гувернера Британије. Истакао се покоравањем Силура, ратоборног келтског племена из јужног Велса. Успео је да одржи римску власт неуздрману све док га није сменио Агрикола 78. године. Приликом трећег Нервиног конзуловања (97. године н. е.) изабран је за aquarium curator-a, како је сам навео (de Aq., 1; comp. 102). Такође је уживао високо достојанство augura. По свој прилици је умро 106. г, будући да је непосредно након тога његово место поверено Плинију Млађем. Преко Марцијалових епиграма се може закључити да се двапут уздигао до конзула, али пошто се његово име не јавља у службеним записима, fasti, није могуће одредити када је то било. Међутим, може се претпоставити да му је та част поверена пре него што се запутио за Британију, јер се зна да су генерали постављани на управу у тој провинцији углавном били конзули. Сачувана су следећа његова дела: Strategematicon, De Aquaeductibus Urbis Romae, De re militari, Agrimensoren.

Извори

 Овај чланак садржи текст из публикације која је сада у јавном власништву: Смит, Вилијам, ур. (1870). Речник грчких и римских биографија и митологија. 

Аминта IV (Ἀμύντας; умро 336. пре н. е.) био је краљ Македоније из куће Аргијада.

Аминта је био син краља Пердике III. Имао је тек три године, када му је отац погинуо у борби против Илира. Регенство над земљом је за неко време преузео његов стриц Филип II, док није 356. године пре н. е. потпуно узурпирао престо. Међутим, Филип је и даље третирао Аминту као пуноправног члана краљевске хуће. Између осталог, поставио је неколико младића, синове аристократије, да га служе као пратња, другови (синтрофи). Један од њих био је Филота. Касније је Филип оженио Аминту својом ћерком Кинаном.

Упркос губитка власти чини се да је Аминтин краљевски статус и даље био признат, пре свега у грчком свету, вероватно зато да би се дискредитовала Филипова владавина као незаконита. На новцу беотске Ливадије назива се краљем Македоније. Град Оропос му је доделио почасно грађанско право (проксенија).

Године 336. пре н. е., Филип је убијен, након чега је његов син Александар Велики преузео владавину над краљевством. Чини се да је Аминта планирао преврат, када се Александар прве године своје владавине борио да утврди своју власт. У сваком случају Аминта је смакнут по његовом наређењу.

Аминта је из брака са Кинаном имао ћерку, Адеу/Еуридику, која се касније удала за краља Филипа III Аридеја.

Извори

• Diodorus Siculus, 16, 2.
• Junianus Justinus, 7, 5.; 12, 6.
• Inscriptiones Graecae VII 3055 и 4250

Литература

• Julius Kaerst: Amyntas 15. In: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (RE). Band I,2, Stuttgart 1894, Sp. 2007.

Арес (антгрч. Άρης [Áres]) је грчки бог рата. Он је један од дванаест оломпијаца, најстарији син Зевса и Хере. У хеленској књижевности, он често представља физички или насилни и неукроћени аспект рата, за разлику од његове сестре Атине у оклопу, чије функције као интелигентне богиње укључују војну стратегију и вештине војсковође. Пандан Ареса у римској митологији је Марс.

Грци су били амбивалентни према Аресу: иако је отелотворивао физичку храброст неопходну за успех у рату, он је био опасна сила, „преплављујућа, незаситна у борби, деструктивна и склона покољу људи”. Његови синови Фоб (страх) и Дим (терор) и његова љубавница, или сестра, Енио (завада) су га пратили на његовим ратним кочијама. У Илијади, његов отац Зевс му каже да је он Бог који му је најомраженији. Повезаност са Аресом даје местима и објектима дивљачки, опасни или милитаризовани квалитет. Његова вредност као ратни бог ставља се под сумњу: за време Тројанског рата, где је Арес био на страни губитника, док је Атина, често приказивана у грчкој уметности како држи Нику (победу) у руци, фаворизовала триумфантне Грке.

Арес има релативно ограничену улогу у грчкој митологији као што је приказано у књижевним наративима, иако се на његове многобројне љубавне афере и обилно потомство често спомињу. Када се Арес појављује у митовима, он се обично суочава са понижењем. Он је добро познат као љубавник Афродите, богиње љубави, која је била удата за Хефеста, бога заната. Најпознатија прича која се односи на Ареса и Афродиту показује их изложе подсмеху.

Митологија

Арес је био бог ратовања, и то рата који је сам себи сврха. Радовао се смрти било јунака или обичних смртника, волео је мирис крви, борбу, звекет оружја, јауке и крике. Ареса никада није занимао узрок рата, па чак ни његов исход, за њега је било најважније само ратовање.

Арес је мрзео све остале богове, а међу њима и своје родитеље, а посебно је мрзео богињу Атину. И њега су мрзели сви богови; изузетак су само: Афродита - која је неговала и подржавала страст у њему, Ерида - која је волела рат колико и он, и Хад - који се радовао младим ратницима који су гинули у рату. Он је сматран за праоца Амазонки - племена ратоборних жена.

Арес је, готово увек приказиван у четверопрегу са коњима оседланим златним седлом. Коњи бога Ареса су бљували ватру, а он је носио бакарни оклоп, кацигу и копље, и само понекад и штит.

Његове су свете птице биле орао, детлић и лешинар, а најдража му је животиња био пас, тако да су се у његову част, у Спарти жртвовали пси. Арес је, у неким приликама био приказиван и са змијом.

Са богињом Афродитом, Арес је имао два сина, Дима и Фоба који су означавали ужас и страх, а уз њега је био и Кудоимос, демон звекета битке. Уз Дима и Фоба, Афродита је Аресу родила и Ероса и Антероса који су наследили Афродитине добре особине, као и кћерку Хармонију.

Хомер у својој Илијади говори да су Аресу правиле друштво и богиња неслоге и раздора Ерида, као и Енија, богиња ратног клања.

Оснивање Тебе

Арес је био оснивач Тебе и праотац воденог змаја којег је убио Кадмо. Аресови потомци су, као врсни борци, настали од зуба змајевих, а Кадмо је, да би умилостио Ареса, оженио Аресову и Афродитину кћерку Хармонију, и тада је све доведено у склад и основана је Теба.

Арес и Афродита

У Хомеровој Одисеји Алкиној пева о митовима и описује сцену када је Хелије, посматрао Ареса и Афродиту како уживају једно у другом сакривени од очију богова.

Хелије је то пријавио већу богова са Олимпа, а Хефест је предложио да се Арес и Афродита ухвате на делу, па је направио мрежу са којом је мислио да, на делу ухвати љубавнике. Хефест је, у одређено време, бацио мрежу и ухватио Ареса и Афродиту, а затим је, незадовољан својом осветом, позвао богове и богиње да виде ухваћени пар.

Богиње су одбиле позив, а богови који су дошли нису могли, а да не примете Афродитину лепоту и многи су пожелели да буду на Аресовом месту.

Када су Ареса и Афродиту пустили, Арес је одјурио у своју домовину Тракију.

Арес и Алоади

Дивови Алоади, От и Ефијалт су бацили Ареса у ланце и оставила га у бронзаној урни тринаест месеци. Маћеха дивова Ерибеја, је рекла Хермесу како да спасе Ареса.

Артемида је преварила Алоаиди обечавши Оту да ће се удати за њега, што је Ефијалта учинило љубоморним. Дивови су се почели свађати, а Артемида је претворивши се у белу кошуту стала између њих.

Алоади су били страствени ловци, и када угледаше кошуту између њих, бацише копља, а Артемида нестаде и они један другог убише.

Илијада

Хомер у Илијади описује да Арес нема нимало поштовања ни оданости према Темиди, богињи праведности, јер је обећао Атини и Хери да ће се борити на страни Ахaјаца, али га је Афродита уверила да се бори на страни Тројанаца.

Диомед је, док се се борио са Хектором и видио Ареса како се бори на страни Тројанаца, па је позвао своје војнике да се полако повуку. Хера, Аресова мајка, када је видела мешање свога сина у рат, охрабрила је Диомеда да нападне Ареса.

Арес је бацио копље на Херу, али је Атина променила смер путање копља ка Аресовом телу и он је поклекнуо од превеликог бола и вратио се на Олимп. Видевши шта се догодило Тројанци су били принуђени да се повуку.

Референце

Литература

Спољашње везе

• Арес у класичној литератури и уметности
• Арес у грчкој митологији

Праиндоевропски језик (скраћ. ПИЕ језик) је хипотетички заједнички предак свих индоевропских језика. Његово постојање прихвата већина уважених лингвиста.

Реконструкција

Нема директних доказа о постојању праиндоевропског језика, јер никада није записан. Све речи и гласови су реконструисани методом компарације. Звездица или асерикс (*) користи се као ознака речи које су реконструисане (као на пример: *wódr „вода”, *k`won „пас”, *tréyes „три”).

Сви индоевропски језици су флективни (иако су неки (енглески) изгубили већину флексије), користећи компаративну методу може се закључити да је бар последњи стадијум праиндоевропског био флективан језик (тј. више се користио суфиксима него префиксима). Међутим недавно је доказано да је старија верзија могла бити језик са флексијом корена (као прасемитски језик).

Такође постоји и неколико текстова, углавном насталих од речи из староиндијског, који је један од најближих писаних језика као овај текст, настао из староиндијског молитвеника, за који се зна да садржи ПИЕ корене, уместо каснијих неологизама.

Истраживачи

• Вилијам Џоунс 1786. упозорио на сличност санскрита са старогрчким, латинским, келтским и староперсијским претпостављајући заједнички извор.
• Филип Вездин 1790. написао прву граматику санскрита, а 1798. прву студију о сродности Џоунсових језика, додајући германске, и авестански језик.
• Франц Боп 1816. у свом делу О конјугацијском саставу санскрита и упоређивању са истим у грчком, латинском, персијском и германском, он се сматра и оснивачем модерне Индоевропеистике.

• Аугуст Шлајхер 1861. реконструисао је праиндоевропски језик. Оснивач је теорије о родословном стаблу, према којој су сви језици потекли од једног прајезика. У својој теорији је применио и дарвинистички приступ.
• Карл Бругман 1886-1893. објавио је пет свезака Grundriss der vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen који говоре о фонологији, морфологији и синтакси праиндоевропског и прагерманског језика.

Литература

Уводни радови

• Beekes, Robert SP (1995). Comparative Indo-European Linguistics: An Introduction. Amsterdam: John Benjamins. ISBN 90-272-2150-2.  (Europe), ISBN 978-1-55619-504-4 (US).
• Clackson, James (2007). Indo-European Linguistics: An Introduction. Cambridge Textbooks in Linguistics. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65313-8. .
• Fortson, Benjamin W., IV (2004). Indo-European Language and Culture. Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-0316-9. .
• Lehmann, Winfred (1996) [1993]. Theoretical Bases of Indo-European Linguistics (new изд.). Routledge. ISBN 978-0-415-13850-5. .
• Mallory, JP; Adams, DQ (2006). The Oxford Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-929668-2. 
• Meier-Brügger, Michael (2003). Indo-European Linguistics. New York: de Gruyter. ISBN 978-3-11-017433-5. .
• Szemerényi, Oswald (1996), Introduction to Indo-European Linguistics, Oxford .

Главни технички приручници

• Mayrhofer, Manfred (1986), Indogermanische Grammatik, i/2: Lautlehre, Heidelberg: Winter 
• Pokorny, Julius (2005) [1948–59]. Indogermanisches etymologisches Wörterbuch (5 изд.). Francke. ISBN 978-3-7720-0947-1. 
• Rix, Helmut (2001). Lexikon der indogermanischen Verben (2 изд.). Dr. Ludwig Reichert Verlag. ISBN 978-3-89500-219-9. 

Главни технички радови у изведеним језицима

• Ringe, Don (2006). From Proto-Indo-European to Proto-Germanic. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-955229-0. 
• Sihler, Andrew L (1995). New Comparative Grammar of Greek and Latin. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508345-3. 

Други технички радови

• Buck, Carl Darling (1933). Comparative Grammar of Greek and Latin. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-07931-8. 
• Hoffner, Harry A., Jr.; Melchert, H. Craig (2008). A Grammar of the Hittite Language, 1: Reference Grammar. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-119-1. 
• Thurneysen, Rudolf (1990). A Grammar of Old Irish (Rev Enl Re изд.). Colton Book Imports. ISBN 978-1-85500-161-9. 
• Whitney, William Dwight (1889). Sanskrit Grammar. Harvard University Press. ISBN [[Посебно:BookSources/978-81-208-0621-4 (India), ISBN 978-0-486-43136-9 (Dover, US)|978-81-208-0621-4 (India), [[Međunarodni standardni broj knjige|-{ISBN}-]] [[Special:BookSources/978-0-486-43136-9|978-0-486-43136-9]] (Dover, US)]]. 

Разно

• Bouckaert, Remco; Lemey, P; Dunn, M; Greenhill, SJ; Alekseyenko, AV; Drummond, AJ; Gray, RD; Suchard, MA (24. 8. 2012), „Mapping the Origins and Expansion of the Indo-European Language Family”, Science, 337 (6097): 957—60, Bibcode:2012Sci...337..957B, PMC 4112997 , PMID 22923579, doi:10.1126/science.1219669 CS1 одржавање: Датум и година (веза).
• Ivanov, Vyacheslav V; Gamkrelidze, Thomas (март 1990). „The Early History of Indo-European Languages”. Scientific American. 262 (N3): 110—16. Bibcode:1990SciAm.262c.110G. doi:10.1038/scientificamerican0390-110. 
• Lehmann, Winfred P; Zgusta, L (1979). „Schleicher's tale after a century”. Ур.: Brogyanyi, B. Festschrift for Oswald Szemerényi on the Occasion of his 65th Birthday. Amsterdam. стр. 455—66. 
• Mallory, JP (1989). In Search of the Indo-Europeans. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27616-7. 
• Remys, Edmund (2007). „General distinguishing features of various Indo-European languages and their relationship to Lithuanian”. Indogermanische Forschungen. 112. Berlin, New York: Walter de Gruyter. 
• Renfrew, Colin (1987). Archaeology & Language. The Puzzle of the Indo-European Origins. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0-224-02495-2. 

Спољашње везе

• Blažek, Václav, „On the internal classification of Indo-European languages” (PDF), Linguistica (survey) (online изд.), Brno, CZ, ISSN 1801-5336 .
• Ford, CF, Indo-European family tree, showing Indo-European languages and sub branches (image), IA State, Архивирано из оригинала (JPEG) 14. 05. 2018. г., Приступљено 17. 11. 2012 .
• Gąsiorowski, Piotr (27. 10. 2009), An Overview of the Proto-Indo-European Verb System, GeoCities, Архивирано из оригинала 29. 7. 2009. г., Приступљено 17. 11. 2012 .

Антимон (Sb, лат. stibium, вероватно из арап. إثمد - исмид) елемент је из групе металоида са атомским бројем 51. Руде антимона су: антимонит (Sb₂S₃) и улманит (NiSbS). То је сјајни, сиви металоид, који се у природи већином налази као сулфидни минерал стибнит Sb
2S
3. Једињења антимона била су позната још у античка времена и била су коришћена за козметику. И метални антимон је био познат, али је све до свог коначног открића забуном био идентификован као олово. У елементарном стању први га је изоловао и описао Ваночо Бирингучо 1540. године.

Једно време, Кина је била највећи светски произвођач антимона и његових једињења, а већина производње добијала се из рудника Сикуангшан у Хунану. Индустријски методи производње овог елемента су жарење те затим карботермална редукција или директна редукција стибнита са гвожђем.

Најзначајније апликације металног антимона су за легирање оловних и калајних материјала те за оловно-антимонске плоче у оловним акумулаторима. Легирање олова и калаја антимоном побољшава особине тих легура, а оне се користе за израду клизних лежаја, метака и лемова. Једињења антимона су важни адитиви за средства против пожара који у свом саставу имају хлор и бром. Једна од брзорастућих апликација антимона је и микроелектроника.

У Србији 19. века за антимон коришћен је назив расток.

Историја

Антимон(III) сулфид Sb
2S
3 се у прединастичком Египту користио као козметичко средство за очи (сурма) још од 3100. п. н. е. када је и измишљена древна козметичка палета. Артефакт, за који се мисли да је део вазе, начињен од антимона око 3000. п. н. е. пронађен је у Телоху у древној Халдеји (данас део Ирака), а предмет од бакра обложен антимоном датиран је између 2500. п. н. е. и 2000. п. н. е. пронађен је у Египту. Аустен је о радовима Херберта Гладстона из 1892. коментирао да „ми данас познајемо антимон као веома крхки и кристални метал који би се врло тешко могао користити за израду ваза, утолико овај значајни ’проналазак’ (артефакт) мора представљати изгубљену вештину обликовања и ковања антимона”.

Међутим, Мури није био убеђен да је артефакт заправо ваза, коју је спомињао Селимханов, након анализе предмета из Телоха (објављене 1975), написао је: „покушано је повезивање овог метала са транскавкаским природним антимоном (тј. самородним металом)" и „да су предмети од антимона пореклом из Транскавказије сви мали лични украси”. Овај налаз је ослабио наводне доказе о изгубљеним вештинама обраде и ковања антимона.

Римски научник и писац Плиније Старији описао је неколико начина на које се може добити антимон-сулфид за медицинске сврхе у свом делу Природна историја. Он је такође направио и разлику између „мушких” и „женских” облика антимона. По њему, „мушки” облик је вероватно био сулфид, док се код „женског”, који је био бољи, тежи и мање ломљив, вероватно радило о природном самородном металном антимону. Римски природословац Диоскорид навео је да се антимон-сулфид могао жарити загревањем удувањем ваздуха помоћу ковачког меха. Сматра се да се овим поступком добијао метални антимон.

Први опис процедуре за изоловање елементарног антимона наведен је у књизи De la pirotechnia из 1540. коју је написао Ваночо Бирингучо. Она је била претходница још чувенијој књизи из 1556. Џорџа Агриколе De re metallica. У том контексту Агрикола је често нетачно сматран проналазачем металног антимона. Књига Currus Triumphalis Antimonii (Тријумфална кола антимона) описује прераду металног антимона, а објављена је 1604. у Немачкој. Наводно је ту књигу написао бенедиктански фратар који се потписивао као Басилиус Валентиус у 15. веку. Да је ова књига аутентична, а није, она би била претходница Бирингучовог открића.

Први који је описао чисти антимон из Земљине коре 1783. године био је шведски научник и инжењер у локалном руднику Антон фон Сваб, на основу типског узорка из рудника сребра Сала у рудничком дистрикту Бергслаген у општини Сала, Вестманланд, Шведска.

Особине

Антимон се налази у групи азота (15. група) и има електронегативност 2,05. Као што би се и очекивало из периодних трендова, више је електронегативан од калаја или бизмута, али и мање електронегативан од телура или арсена. Антимон је стабилан на ваздуху при собној температури, али ако се загреје реагује са кисеоником дајући антимон триоксид, Sb
2O
3.

Антимон је сребренасти, сјајно-сиви метал, који по Мосовој скали има тврдоћу 3. Стога је чисти антимон исувише мек за производњу чврстих објеката, као што су кованице од антимона које су коване у кинеској провинцији Гуејџоу 1931. године, а због врло брзог пропадања и трошења њихово ковање је обустављено. Антимон је отпоран на многе киселине.

.

Познате су четири алотропске модификације антимона: стабилна метална форма и три метастабилне форме (експлозивна, сива аморфна и жута). Метални антимон је крхак, сребрено-бели сјајни метал. Када се споро хлади, истопљени антимон се кристализује у тригоналне ћелије, изоморфне са сивим алотропом арсена. Ретка експлозивна модификација антимона се може формирати путем електролизе антимон трихлорида. Када се та модификација загребе неким оштрим предметом, дешава се егзотермна реакција, те јавља бели пламен а формира се метални антимон. Када се ова модификација гњечи у авану(тучку), може се десити детонација. Неки аутори сматрају да су само метални и сиви антимон прави алотропи, док су експлозивни и жути заправо „загађени” халогеним „нечистоћама” или, у случају жутог, стибином SbH
3.

Црни (сиви) антимон се формира брзим хлађењем пара металног антимона. Он има исту кристалну структуру као и црвени фосфор и црни арсен. Изложен ваздуху оксидира, а може се и спонтано запалити. При температури од 100 °C постепено прелази у стабилну форму. Жути алотроп антимона је најнестабилнији. Он се може добити само оксидацијом стибина (SbH
3) при температури од −90 °C. Изнад ове температуре и изложен светлости, ова метастабилна алотропска модификација прелази у стабилнији сиви алотроп.

Метални антимон усваја слојевиту структуру (просторна група R3m бр. 166) у којој се слојеви састоје из спојених, замршених шесточланих прстенова. Најближи и други најближи суседи сачињавају неправилни октаедарски комплекса, где су три атома у истом двоструком слоју незнатно ближе од три атома у следећем. Ово релативно густо паковање је узрок велике густине од 6,697 g/cm³, али слаба веза између слојева доводи до ниске тврдоће и крхкоће антимона.

Изотопи

Антимон има два стабилна изотопа: ¹²¹Sb који у природном антимону има удео од 57,36% и ¹²³Sb sa udelom od 42,64%. Такође постоји и 35 радиоактивних изотопа, од којих најдуже „живи” изотоп ¹²⁵Sb са временом полураспада од 2,75 година. Осим њих, познато је и 29 метастабилних стања. Међу нуклеарним изомерима најстабилнији је ^120m1Sb са временом полураспада од 5,76 дана. Изотопи лакши од ¹²³Sb распадају се β⁺ распадом (β⁺), док они тежи се углавном распадају β⁻ распадом, уз неке изузетке.

Референце

Литература

Спољашње везе

• International Antimony Association vzw (i2a)
• Chemistry in its element podcast (MP3) from the Royal Society of Chemistry's Chemistry World: Antimony
• Antimony at The Periodic Table of Videos (University of Nottingham)
• CDC – NIOSH Pocket Guide to Chemical Hazards – Antimony
• Antimony Mineral data and specimen images

Правник, такође познат као правни научник или правни теоретичар, је неко ко истражује и проучава судску праксу (теорију права). Таква особа може бити академик, правни писар или професор права. Правник је неко ко студира, анализира и расправља о закону, супротност је адвокату, особи која примењује закон у корист клијента и мисли о томе у практичном смислу. Ова особа је обично специјалиста за право, углавном (али не увек) са формалном квалификацијом из права и често правни практичар. У Уједињеном Краљевству термин „правник“ се углавном користи за правне академике, док се у Сједињеним Државама термин може применити и на судију. Што се тиче римског права, „jurist“ (на енглеском) је правник (iurisconsultus).

Енглески термин jurist треба разликовати од сличних термина у другим европским језицима, где може бити синоним за правног професионалца, што значи свако ко има диплому из струке права који се квалификује за пријем у правну професију, укључујући позиције као што су судија или адвокат. У Немачкој, Скандинавији и низу других земаља правник означава некога ко има диплому правника, а то може бити и заштићено звање, на пример у Норвешкој. Стога се овај термин може применити на адвокате, судије и академике, под условом да имају квалификовану диплому професионалног права. У Немачкој се термин „потпуни правник“ понекад неформално користи да означи некога ко је завршио два државна испита из права који га квалификују за бављење правом, да би се разликовало од некога ко може имати само први државни испит или неки други облик правне квалификације који не испуњава услове за бављење адвокатуром.

Значајни правници

Неки историјски значајних правника су:

Види још

• Судска пракса
• Право

Референце

Литература

Спољашње везе

• Медији везани за чланак Правник на Викимедијиној остави

За другу употребу, погледајте чланак ТНТ.

„Трилит” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Трилит (грађевина)

Тринитротолуен познатији као ТНТ, тачније 2,4,6-тринитротолуен, и по његовом преферираном ИУПАЦ-у назив 2-метил-1,3,5-тринитробензен, је хемијска супстанца са формулом C₆H₂(NO₂)₃CH₃. ТНТ се повремено користи као реагенс у хемијској синтези, али је најпознатији као експлозивни материјал са погодним особинама за руковање. Експлозивни принос ТНТ-а сматра се стандардном упоредном конвенцијом бомби и удара астероида. У хемији, ТНТ се користи за стварање соли за пренос наелектрисања.

Ово једињење је први припремио 1863. године немачки научник Јулијус Вилбранд (нем. Julius Bernhard Friedrich Adolph Wilbrand), покушавајући да добије средство за бојење, а двадесет година касније откривено је да се ради о веома јаком експлозиву.

Историја

ТНТ је први пут припремио немачки хемичар Јулиус Вилбранд 1863. и првобитно је коришћен као жута боја. Његов потенцијал као експлозива није препознат три деценије, углавном зато што је било претешко га детонирати јер је био мање осетљив од алтернатива. Његове експлозивне карактеристике први је открио 1891. други немачки хемичар, Карл Хосерман. ТНТ се може безбедно сипати у течном стању у чауре, и толико је неосетљив да је 1910. изузет из Закона о експлозивима Уједињеног Краљевства из 1875. и није се сматрао експлозивом за потребе производње и складиштења.

Немачке оружане снаге су га усвојиле као пуњење за артиљеријске гранате 1902. Гранате за пробијање оклопа пуњене ТНТ-ом би експлодирале након што би продрле у оклоп британских капиталних бродова, док су британске гранате пуњене лидитом имале тенденцију да експлодирају при удару о оклоп, тако трошећи велики део своје енергије ван брода. Британци су почели да замењују Лидит са ТНТ-ом 1907.

Морнарица Сједињених Америчких Држава наставила је да пуни оклопне гранате експлозивом Д након што су неке друге нације прешле на ТНТ, али је почела да пуни поморске мине, бомбе, дубинске бомбе и бојеве главе торпеда експлозивним пуњењем сировог ТНТ-а класе Б боје смеђег шећера, и захтева експлозивно појачано пуњење од гранулисаног кристализованог ТНТ-а за детонацију. Експлозивне гранате биле су пуњене ТНТ-ом разреда А, који је постао пожељнији за друге употребе пошто је индустријски хемијски капацитет постао доступан за уклањање ксилена и сличних угљоводоника из сировине толуена и других нуспроизвода изомера нитротолуена из реакција нитрирања.

Производња

У индустрији, ТНТ се производи у процесу од три корака. Прво, толуен се нитрира мешавином сумпорне и азотне киселине да би се добио мононитротолуен (МНТ). МНТ се одваја и затим ренитира у динитротолуен (ДНТ). У последњем кораку, ДНТ се нитрира у тринитротолуен (ТНТ) коришћењем анхидроване мешавине азотне киселине и олеума. Азотна киселина се троши у процесу производње, али разблажена сумпорна киселина се може поново концентрисати и поново користити. Након нитрирања, ТНТ се стабилизује процесом који се назива сулфитација, где се сирови ТНТ третира воденим раствором натријум сулфита раствор за уклањање мање стабилних изомера ТНТ-а и других нежељених производа реакције. Вода за испирање од сулфитације позната је као црвена вода и представља значајан загађивач и отпадни производ производње ТНТ-а.

Контрола азотних оксида у азотној киселини хране је веома важна јер слободни азот-диоксид може довести до оксидације метил групе толуена. Ова реакција је веома егзотермна и носи са собом ризик од несталне реакције која води до експлозије.

У лабораторији, 2,4,6-тринитротолуен се производи поступком у два корака. Мешавина за нитрирање концентроване азотне и сумпорне киселине се користи за нитрирање толуена у смешу изомера моно - и ди-нитротолуена, уз пажљиво хлађење да би се одржала температура. Нитровани толуени су затим одвојени, испрани разблаженим натријум бикарбонатом да би се уклонили оксиди азота, а затим пажљиво нитровани мешавином димеће азотне и сумпорне киселине.

Апликације

ТНТ је један од најчешће коришћених експлозива за војне, индустријске и рударске примене. ТНТ је коришћен заједно са хидрауличким фрактурисањем (популарно познатим као фрацкинг), процесом који се користи за добијање нафте и гаса из шкриљца. Техника укључује измештање и детонацију нитроглицерина у хидраулички изазваним ломовима праћеним ударима из бушотине коришћењем пелетизованог ТНТ-а.

ТНТ је цењен делом због своје неосетљивости на ударце и трење, са смањеним ризиком од случајне детонације у поређењу са осетљивијим експлозивима као што је нитроглицерин. ТНТ се топи на 80 °C (176 °F), далеко испод температуре на којој ће спонтано детонирати, омогућавајући му да се сипа или безбедно комбинује са другим експлозивима. ТНТ нити апсорбује нити се раствара у води, што му омогућава да се ефикасно користи у влажним срединама. Да би детонирао, ТНТ мора бити покренут таласом притиска из стартног експлозива, који се зове појачивач експлозива.

Иако су блокови ТНТ-а доступни у различитим величинама (нпр. 250 г, 500 г, 1000 г), чешће се сусрећу у синергистичким експлозивним мешавинама које садрже променљиви проценат ТНТ-а и других састојака. Примери експлозивних мешавина које садрже ТНТ укључују:

• Аматекс (амонијум нитрат и Хексоген)
• Amatol (амонијум нитрат)
• Амонал (амонијум нитрат и алуминијумски прах плус понекад и угаљ).
• Баратол (баријум нитрат и восак)
• Композиција Б (Хексоген) и парафински восак)
• Композиција H6
• Циклотол (Хексоген)
• Еднатол
• Хексанит (hexanitrodiphenylamine)
• Минол
• Октол
• Пентолит
• Пикратол
• Тетритол
• Торпекс
• Тритонал

Особине

Жуте је боје и позната је као експлозив. Користи се и као јединица за мерење јачине експлозија (нуклеарних, конвенционалних,...).

ТНТ је најраспрострањенији и најважнији војни експлозив због својих особина; јер је бризантни екcплозив, лако се лије, пресује и чува, стабилан је и може дуго да се складишти. Примењује се у скоро свим типовима артиљеријске муниције. Самостално у тренутним гранатама и помешан са хексогеном у односу 60:40% у противоклопним кумулативним гранатама.

Основне карактеристике експлозива

Ево неке од основних карактеристика ТНТ експлозива:

Хемијска реакција

Због брзог распада и егзотермијске реакције (хемијска реакција у којој се производи енергија), реакција је експлозивна, што је последица брзог пораста ваздушног притиска.

2 C₇H₅N₃O₆ → 3 N₂ + 5 H₂O + 7 CO + 7 C

Експлозивни карактер

Након детонације, ТНТ подлеже разградњи која је еквивалентна реакцији:

2 C₇H₅N₃O₆ → 3 N₂+ _5H2O_+ 7 CO + 7 C

а нарочито:

2 C₇H₅N₃O₆ → 3 N₂ + 5 H₂ + 12 CO + 2 C

или

2 C₇H₅N₃O₆ → 3 N₂+_H2+ _4H2C2 _ _+ 6_CO2

C₇H₅N₃O₆ → 3 HCN + H₂O + 3 CO + CO₂

C₇H₅N₃O₆ → HCN + (CN)₂ + 2 H₂O + 4 CO

2 C₇H₅N₃O₆ → 6 NO + 5 H₂C₂ + 2 CO + 2 CO₂

2 C₇H₅N₃O₆ → 6 HCNO + 2 H₂C₂ + 2 CO + 2 CO₂

плус неке од реакција

H
2 + CO → H
2O + C

и

2 CO → CO
2 + C.

Реакција је егзотермна, али има високу енергију активације у гасној фази (~62 kcal/mol). Кондензоване фазе (чврсте или течне) показују значајно нижу енергију активације од отприлике 35 kcal/mol због јединствених бимолекуларних путева разлагања при повишеним густинама. Због производње угљеника, експлозије ТНТ-а имају чађав изглед. Пошто ТНТ има вишак угљеника, експлозивне смеше са једињењима богатим кисеоником могу дати више енергије по к..lилограму него сам ТНТ. Током 20. века аматол, мешавина ТНТ-а са амонијум нитратом, био је широко коришћен војни експлозив.

ТНТ се може детонирати иницијатором велике брзине. Дуги низ година, ТНТ је био референтна тачка за фигуру неосетљивости. ТНТ је имао оцену тачно 100 на скали „Ф до И“. Референца је од тада промењена у осетљивији експлозив који се зове Хексолит, који има Ф до И оцену 80.

Пиротехничка својства и употреба

Као експлозив, показује изузетно добра својства – веома је стабилан и није много осетљив на спољашње утицаје, а истовремено га карактерише веома висока експлозивност и снажна експлозија. Због тога је идеална супстанца за припрему индустријских и војних експлозива. Често се меша са другим експлозивним супстанцама у различитим размерама и може се наћи под трговачким називима Пермонит, Пермонекс, Карпатит, Аматол која се користи у војсци и многи други су такође познати.

Пошто су његова експлозивна својства веома добро истражена, еквивалентна количина ТНТ-а у килотонима (кт) или мегатонима (Мт) је дата да би се изразила снага нуклеарне или термонуклеарне експлозије. Ово је, наравно, погрешно, јер количине ТНТ-а веће од 100 тона могу да изазову значајно секундарно паљење чађи настале након експлозије, што значи да 100 тона ТНТ-а има еквивалентну енергију ослобођену као 130 тона пуњења.

Као што је већ поменуто, типична карактеристика експлозије ТНТ-а је формирање облака чађи након експлозије због релативно ниског и негативног баланса кисеоника. Захваљујући томе, чак и мале количине се понашају као слаб термобарични експлозив, на пример, 200 g ТНТ-а може имати стварну излазну енергију од 225 g током детонације (тј. у поређењу са теоретском вредношћу од 8,2 МЈ, око 9 МЈ енергије ТНТ-а се брзо изненађујуће генерише у малим количинама ударни талас који се може упоредити са Семтекс-ом, иако би се наивно очекивало 20% предности Семтекс-а (међутим, ово зависи од студије и неки показују импулсе ударног таласа који су у складу са нултом брзом оксидацијом чађи).

1 kg ТНТ-а има 50% смртности од ударног таласа на удаљености од око 1,4 м (удаљеност између пуњења и горње половине тела, без обзира на оријентацију особе). 4,5 kg има стопу смртности од око 99% на удаљености од 2,5 м. Међутим, чак и када се користи 10 kg, убојна зона није већа од око 4-5 м. Модерне гранате од 155 мм садрже мање од 11 kg ТНТ-а, минобацачке гранате од 60 мм имају око 200 g, а проширене ручне бомбе око 100 g. У конвенционалним бомбама, 30-70% енергије се користи за фрагментацију, а не за стварање таласа притиска. Због тога талас притиска генерално није погодан ефикасан механизам за одлагање живе силе, па је стога главна сврха ТНТ-а да убрза фрагменте.

Енергетски садржај

Топлота детонације коју користи НИСТ да дефинише тону еквивалента ТНТ-а је 1000 cal/g или 1000 kcal/kg, 4,184 MJ/kg или 4,184 GJ/ton. Густина енергије ТНТ се користи као референтна тачка за многе друге експлозиве, укључујући нуклеарно оружје, чији се енергетски садржај мери у еквивалентним килотонима (~4,184 тераџула или 4,184 ТЈ или 1,162 ГВх) или мегатонима (~4,184 пета џула или 4.184 ПЈ или 1.162 ТВх) ТНТ-а. Међутим, топлота сагоревања износи 14,5 мега џула по килограму или 14,5 MJ/kg или 4,027 kWh/kg, што захтева да део угљеника у ТНТ-у реагује са атмосферским кисеоником, што се не дешава у почетном догађају.

Поређења ради, барут садржи 3 мегаџула по килограму, динамит 7,5 мегаџула по килограму, а бензин 47,2 мегаџула по килограму (иако је за бензин потребан оксиданс, тако да оптимизована мешавина бензина и О 2 садржи 10,4 мегаџула по килограму).

Детекција

За откривање TNT могу се користити различите методе, укључујући оптичке и електрохемијске сензоре и псе који њушкају експлозив. 2013. године, истраживачи са Индијског института за технологију који су користили квантне кластере племенитих метала могли су да открију ТНТ на суб-зептомоларном (10⁻¹⁸ mol/m³) нивоу.

Цена коштања ТНТ-а

Sa 6 dolara po funti, ТНТ među najjeftinijim je vojnim eksplozivima (varira od 5-100 dolara).

Zbog male snage po masi, nije pogodan za bojeve glave raketa, ali je pogodan za nagazne mine i druge objekte bez ograničenja mase.

Безбедност и токсичност

ТНТ је отрован, а контакт са кожом може изазвати иритацију коже, узрокујући да кожа добије јарко жуто-наранџасту боју. Током Првог светског рата, жене које су се бавиле овом хемикалијом откриле су да им је кожа постала јарко жута, што је довело до тога да су добиле надимак „канаринке“.

Људи изложени ТНТ-у током дужег периода имају тенденцију да доживе анемију и абнормалне функције јетре. Ефекти крви и јетре, повећање слезине и други штетни ефекти на имуни систем такође су пронађени код животиња које су уносиле или удисале тринитротолуен. Постоје докази да ТНТ негативно утиче на плодност мушкараца. ТНТ је наведен као могући канцероген за људе, са канцерогеним ефектима који су демонстрирани у експериментима са животињама на пацовима, иако ефекти на људе до сада нису никакви (према ИРИС-у од 15. марта 2000). Потрошња ТНТ-а производи црвену мокраћу кроз присуство производа разградње а не крви како се понекад верује.

Неки војни полигони су контаминирани отпадним водама из програма за муницију, укључујући контаминацију површинских и подземних вода које могу бити обојене у розе боје због присуства ТНТ-а. Таква контаминација, названа „ружичаста вода“, може бити тешко и скупа за отклањање.

ТНТ је склон ексудацији динитротолуена и других изомера тринитротолуена када се пројектили који садрже ТНТ чувају на вишим температурама у топлијим климама. Ексудација нечистоћа доводи до стварања пора и пукотина (што заузврат узрокује повећану осетљивост на ударце). Неисправност осигурача такође може бити резултат миграције течности у механизам осигурача. Калцијум силикат се меша са ТНТ-ом да би се ублажила склоност ка ексудацији.

Ружичаста и црвена вода

Ружичаста вода и црвена вода су две различите врсте отпадних вода које се односе на тринитротолуен. Ружичаста вода се производи процесима прања опреме након пуњења муницијом или операција демилитаризације, и као таква је генерално засићена максималном количином ТНТ-а који ће се растворити у води (око 150 делова на милион (ппм).) Међутим, има неодређени састав који зависи од тачног процеса; посебно, може такође да садржи циклотриметилентринитрамин (РДКС) ако биљка користи мешавине ТНТ/РДКС или ХМКС ако се користи ТНТ/ХМКС. Црвена вода (такође познат као "Селлите ватер") се производи током процеса који се користи за пречишћавање сировог ТНТ-а. Има сложен састав који садржи више десетина ароматичних једињења, али главне компоненте су неорганске соли (натријум-сулфат, натријум-сулфит, натријум-нитрит и натријум-нитрат) и сулфонирани нитроаромати.

Ружичаста вода је заправо безбојна у време генерисања, док црвена вода може бити безбојна или веома бледо црвена. Боја настаје фотолитичким реакцијама под утицајем сунчеве светлости. Упркос називима, црвена и ружичаста вода нису нужно различите нијансе; боја зависи углавном од трајања сунчеве експозиције. Ако је довољно дуго изложена, "ружичаста" вода ће постати тамно смеђа.

Због токсичности ТНТ-а, испуштање ружичасте воде у животну средину је деценијама забрањено у САД и многим другим земљама, али контаминација тла може постојати у веома старим биљкама. Међутим, контаминација РДКС-ом и тетрилом се обично сматра проблематичнијом, пошто ТНТ има веома ниску покретљивост тла. Црвена вода је знатно токсичнија и као таква се одувек сматрала опасним отпадом. Традиционално се одлаже испаравањем до краја (пошто токсичне компоненте нису испарљиве), након чега следи спаљивање. Много истраживања је спроведено да би се развили бољи процеси одлагања.

Еколошки утицај

Због своје погодности за изградњу и рушење, ТНТ је постао најраспрострањенији експлозив и стога је његова токсичност највише окарактерисана и пријављена. Остатак ТНТ-а од производње, складиштења и употребе може да загади воду, земљиште, атмосферу и биосферу.

Концентрација ТНТ-а у контаминираном земљишту може достићи 50 g/kg земљишта, при чему се највеће концентрације могу наћи на површини или близу ње. У септембру 2001. године, Агенција за заштиту животне средине Сједињених Држава (УСЕПА) прогласила је ТНТ загађивачем чије је уклањање приоритет. УСЕПА сматра да нивои ТНТ-а у земљишту не би требало да прелазе 17,2 грама по килограму земље и 0,01 милиграма по литру воде.

Растворљивост у води

Растварање је мера брзине којом се чврсти ТНТ у контакту са водом раствара. Релативно ниска растворљивост ТНТ-а у води доводи до тога да се чврсте честице непрекидно испуштају у околину током дужих временских периода. Студије су показале да се ТНТ спорије раствара у сланој води него у слаткој води. Међутим, када се салинитет промени, ТНТ се раствара истом брзином. Пошто је ТНТ умерено растворљив у води, може да мигрира кроз подземно земљиште и да изазове контаминацију подземних вода.

Адсорпција тла

Адсорпција је мера дистрибуције између растворљивих и седиментних адсорбованих загађивача након постизања равнотеже. Познато је да се ТНТ и његови продукти трансформације адсорбују на површинско земљиште и седименте, где пролазе кроз реактивну трансформацију или остају ускладиштени. Кретање или органских загађивача кроз земљиште је функција њихове способности да се повезују са мобилном фазом (вода) и стационарном фазом (земљиште). Материјали који се снажно повезују са земљиштем крећу се полако кроз тло. Константа асоцијације за ТНТ са земљом је 2,7 до 11 L/kg земљишта. То значи да ТНТ има тенденцију од једне до десетoроструке да приања на честице тла него када се унесе у тло. Водоничка веза ијонска размена су два предложена механизма адсорпције између нитро функционалних група и колоида земљишта.

Број функционалних група на ТНТ-у утиче на способност адсорбовања у земљиште. Показало се да се вредности коефицијента адсорпције повећавају са повећањем броја амино група. Тако је адсорпција продукта распадања ТНТ-а 2,4-диамино-6-нитротолуена (2,4-ДАНТ) била већа од оне за 4-амино-2,6-динитротолуен (4-АДНТ), која је била већа од оне за ТНТ. Нижи коефицијенти адсорпције за 2,6-ДНТ у поређењу са 2,4-ДНТ могу се приписати стеричној сметњи NO₂ групе у орто положају.

Истраживања су показала да у слатководним срединама, са високим садржајем Ca²⁺, адсорпција ТНТ-а и његових производа трансформације у земљишту и седиментима може бити нижа него што је примећено у сланој средини, у којој доминирају K⁺ и Na⁺. Стога, када се разматра адсорпција ТНТ-а, врста земљишта или седимента и јонски састав и снага подземне воде су важни фактори.

Одређене су асоцијацијске константе за ТНТ и његове продукте разградње са глинама. Минерали глине имају значајан утицај на адсорпцију енергетских једињења. Својства земљишта, као што су садржај органског угљеника и капацитет измене катјона, имају значајан утицај на коефицијенте адсорпције.

Додатне студије су показале да је мобилност производа разградње ТНТ-а вероватно нижа „од ТНТ-а у подземним срединама где специфична адсорпција на минерале глине доминира процесом сорпције“. Дакле, покретљивост ТНТ-а и његових производа трансформације зависе од карактеристика сорбента. Мобилност ТНТ-а у подземним водама и земљишту је екстраполирана из „модела изотерме сорпције и десорпције утврђених са хуминским киселинама, у седиментима водоносника и земљишту“. На основу ових модела, предвиђа се да ТНТ има ниску ретенцију и да се лако преноси у околину.

У поређењу са другим експлозивима, ТНТ има већу асоцијацијску константу са земљом, што значи да се више пријања са земљом него са водом. Насупрот томе, други експлозиви, као што су РДКС и ХМКС са ниским асоцијацијским константама (у распону од 0,06 до 7,3 L/kg, односно 0 до 1,6 L/kg) могу се брже кретати у води.

Хемијски распад

ТНТ је реактиван молекул и посебно је склон да реагује са смањеним компонентама седимената или фотодеградацији у присуству сунчеве светлости. ТНТ је термодинамички и кинетички способан да реагује са великим бројем компоненти многих еколошких система. Ово укључује потпуно абиотичке реактанте, као што су водоник-сулфид, Fe²⁺, или микробне заједнице, и оксидне и аноксичне и фотохемијске деградације.

Показало се да тла са високим садржајем глине или мале величине честица и високим садржајем укупног органског угљеника подстичу трансформацију ТНТ-а. Могуће трансформације ТНТ-а укључују редукцију једног, два или три нитро-остатка у амине и купловање производа амино трансформације да би се формирали димери. Формирање два продукта моноамино трансформације, 2-АДНТ и 4-АДНТ, је енергетски фаворизовано, па се стога примећује у контаминираном земљишту и подземним водама. Диамино производи су енергетски мање повољни, а још мање вероватни су триамино производи.

Трансформација ТНТ-а је значајно појачана у анаеробним условима, као иу високо редукционим условима. Трансформације ТНТ-а у земљишту могу се десити и биолошки и абиотички.

Фотолиза је главни процес који утиче на трансформацију енергетских једињења. Промена молекула у фотолизи настаје директном апсорпцијом светлосне енергије или преносом енергије из фотосензибилизованог једињења. Фототрансформација ТНТ-а „резултује формирањем нитробензена, бензалдехида, азодикарбоксилних киселина и нитрофенола, као резултат оксидације метил група, редукције нитро група и формирања димера“.

Докази о фотолизи ТНТ-а су виђени због промене боје отпадних вода које садрже ТНТ у розе када су изложене сунчевој светлости. Фотолиза је бржа у речној води него у дестилованој води. На крају крајева, фотолиза утиче на судбину ТНТ-а првенствено у воденој средини, али такође може утицати на судбину ТНТ-а у земљишту када је површина тла изложена сунчевој светлости.

Биоразградња

Лигнинолитичка физиолошка фаза и систем манган пероксидазе гљива могу изазвати врло ограничену количину минерализације ТНТ-а у течној култури, али не и у земљишту. Организам способан за ремедијацију великих количина ТНТ-а у земљишту тек треба да буде откривен. И дивље и трансгене биљке могу фиторемедијирати експлозиве из земље и воде.

Види још

• Барут
• Динамит
• Еколошка судбина ТНТ-а
• ИМКС-101
• Списак експлозива коришћених током Другог светског рата
• Флегматизован експлозив
• RE faкtor
• Табела брзина детонације експлозива
• ТНТ еквивалент
• Вебстеров тест

Извори

Литература

• Urbanski, Tadeusz (1964). Chemistry and Technology of Explosives. 1. Pergamon Press. стр. 389—91. ISBN 978-0-08-010238-2. 
• Richard Escales: Nitrosprengstoffe. Survival Press 1915, Reprint 2003, ISBN 3-8330-0114-3.
• Hans-Jürgen Quadbeck-Seeger u. a.: Chemie Rekorde. Menschen, Märkte, Moleküle. 2. Auflage. Wiley-VCH, Weinheim 1999, ISBN 3-527-29870-3.
• M. E. Walsh, T. F. Jenkins, P. S. Schnitker, J. W. Elwell, M. H. Stutz: Evaluation of SW846 Method 8330 for characterization of sites contaminated with residues of high explosives. CRREL Report 93-5, U.S. Army Cold Regions Research and Engineering Laboratory, Hanover, NH.

Спољашње везе

• Dynamite and TNT at The Periodic Table of Videos (University of Nottingham)
• "TNT" on YouTube showing the shockwave and typical black smoke cloud from detonation of 160 kilograms of pure TNT
• CDC – NIOSH Pocket Guide to Chemical Hazards