Чепелица је насељено мјесто у општини Билећа, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 17 становника. На попису становништва 2013. године, према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине пописано је 21 становник.

Географија

Историја

Становништво

Знамените личности

• Јевто Дедијер, српски географ

Види још

• Општина Билећа

Референце

Спољашње везе

• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)

Афроевроазија (Африка-Евроазија или Афро-Евроазија) јест суперконтинент и највећа копнена маса на свету на којој живи 85% укупног становништва. Обично се дели на континенте Африку и Евроазију (која је културно, али не и географски, подељена на Европу и Азију), а границу између њих чини Суецки канал. Историчари из школе културног материјализма деле је према различитим пољопривредним системима на Евроазију-Северну Африку и Подсахарску Африку.

Неки географи и историчари велику копнену масу Африке-Евроазије називају и Евроафроазија или Афроазија (занемаривши европско полуострво), иако ти термини никада нису ушли у општу употребу.

Стари свет укључује Африку-Евроазију и околна острва:

• Евроазија
  • Европа
  • Западна Азија
  • Јужна Азија
  • Средња Азија
  • Југоисточна Азија
  • Источна Азија
  • Северна Азија
• Африка
  • Северна Африка (понекад постављена у горњи попис)
  • Западна Африка
  • Средња Африка
  • Источна Африка
  • Јужна Африка

Царина је насеље у Србији у општини Осечина у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 529 становника.

У Царини је рођен Боривоје Ж. Милојевић (1885—1967), био је српски географ, професор Београдског универзитета, академик САНУ.

Демографија

У насељу Царина живи 538 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 43,2 година (41,1 код мушкараца и 45,4 код жена). У насељу има 218 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,00.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Референце

Спољашње везе

• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
• Гугл сателитска мапа (Maplandia)

Кропоткин (рус. Кропоткин) град је на југозападу европског дела Руске Федерације. Налази се на истоку Краснодарске Покрајине и административно припада њеном Кавкаском рејону чији је уједно и административни центар.

Према статистичким подацима Националне статистичке службе Русије за 2017. у граду је живело 79.152 становника и град Кропоткин се налазио на шестом месту по броју становника у Покрајини.

Географија

Град кропоткин се налази у источном делу Краснодарске покрајине, односно на крајњем југу њеног Кавкаског рејона. Лежи на десној обали реке Кубањ, на територији ниске и рељефно једноличне Кубањско-приазовске низије, на надморској висини од око 80 m. Налази се на око 136 км североисточно од покрајинског административног седишта, града Краснодара.

Кропоткин је једно од најважнијих саобраћајних средишта у том делу Русије. Западном градском периферијом пролази деоница међународног аутопута Е50 Р217 „Кавказ” који повезује Ростов на Дону са Бакуом у Азербејџану. Северном периферијом пролази аутопут Е251 на релацији Темрјук−Краснодар−Кропоткин−Ставропољ. Град је такође и значајан железнички центар.

Историја

Крајем XVIII века на месту савременог града се налазило војничко утврђење чији циљ је било чување јужне државне границе од упада черкеских банди са југа. Године 1879, на земљи која је у то време била у поседу станице Кавкаскаја, основан је заселак (хутор) Романовски, а ново насеље име добија по већ постојећој донској станици Романовски одакле су козачки војници долазили на службу. Након градње железнице XIX века хутор Романовски постаје значајан трговачко-транспортни центар, а насеље почиње убрзано да се шири досељавањем све већег броја људи из осталих делова земље. Према статистичким подацима из 1894. у хутору Романовском живело је 8.147 становника у 959 домажинстава, а свега десет година касније број становника премашио је цифру од 20 хиљада.

Дана 4. фебруара 1921. хутор Романовски добија званичан статус града, али и ново име − Кропоткин − у част истакнутог револуционара, географа и истраживача Петра Кропоткина. Три године касније постаје административним седиштем новооснованог Кропоткинског рејона.

Током Другог светског рата Кропоткин је један краћи период, од 4. августа 1942. до 29. јануара 1943, био под нацистичком окупацијом.

Крајем 1943. добија званичан статус града покрајинске субординације због чега је рејонско седиште тадашњег Кропоткинског рејона премештено у Кавкаску станицу (а сам рејон преименован у Кавкаски). У границе рејона поново је враћен 2008. године од када је поново рејонски центар.

Демографија

Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 80.765 становника, док је према проценама из 2017. имао 79.152 становнка.

Према статистичким подацима из 2017. град Кропоткин се налазио на 209. месту међу 1.112 званичних градова Руске Федерације. У етничком погледу Руси су чинили апсолутну већину, док су најбројнија мањинска заједница били Јермени са уделом у укупној градској популацији од око 4%.

Види још

• Краснодарска покрајина
• Кавкаски рејон
• Списак градова у Русији

Референце

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
• Кропоткин на енциклопедији „Мој град”

Раб је град у Републици Хрватској у Приморско-горанској жупанији. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 8.065 становника, а у самом насељу је живело 437 становника. Налази се на истоименом острву у Јадранском мору.

Историја

Раб се први пут спомиње у путопису грчког географа Псеудо Скилакса који острва Раб и Паг спомиње под заједничким именом „Mentorides“.

У Птолемејевим списима спомиње се острво Скардона, а на њему два града: Arba и Kollenton. Од каснијих грчких и римских путописаца и географа, Плиније Старији у свом дјелу “Историја природе” (Historia naturalis), спомиње Раб под именом Арба.

У каснијим латинским исправама Раб се спомиње под различитим именима: Арбиа, Арбиана, Арбитрана, Арбум и Арбе. Значење и порекло данашњег имена Раб, тешко је утврдити. Највероватније је да је данашње име острва и града Раба настало од илирског или либурнског имена Арба, што иначе значи шумовит, зелен. Име Раб у писаним се документима први пут спомиње тек средином петнаестог века.

Трагови живота на острву сежу још од старијег каменог доба. Праисторијска налазишта су дуж целог острва, а највише је артефаката пронађено на полуострву Лопар (налази старијег и средњег каменог доба, млађег каменог доба, бакарног и бронзаног доба) док су налазишта гвозденог доба на локалитетима: Кампор, место Раб, Бањол и Барбат.

Најстарији становници острва Раба за које историја зна били су Илири или тачније илирско племе Либурни, који су у доба п. н. е. боравили на подручју од реке Раше у Истри до реке Крке у Далмацији, укључивши и острва наведеног подручја.

Током раног средњовјековног раздобља, Раб је био под врховном влашћу Византијског царства, а у административном погледу је припадао тадашњој византијској теми Далмацији. На заседању Седмог васељенског сабора (787) учествовао је и епископ Урсо из Раба.

Сломом Аустро-угарске монархије, крајем Првог светског рата 1918. године формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је 1929. године названа Краљевина Југославија. Острво Раб није одмах ушло у састав новоосноване краљевине. Италија је након слома Аустро-угарске монархије, осим још неких других острва и крајева, окупирала и острво Раб. Након Рапалског мира, 23. априла 1921. године острв Раб улази у састав КСХС, касније Краљевине Југославије.

Оружани напад Сила Осовине на Југославију 6. априла 1941. био је изненадан, а она је тада као институција нестала сломом њене војне силе. Италијанска окупацијска војска дошла је на Раб 17. априла 1941. године. Убрзо затим формиран је посебан облик окупаторске власти — Цивилни комесаријат. Римским уговором 18. маја 1941. године закљученим између Мусолинија и Павелића, Раб је анектиран фашистичкој Италији. Средином и крајем лета 1943. године утицај партизана (НОП) на острву стално јача. Након капитулације Италије, до тада илегални партизански НОО преузимају целокупну управну и судску власт на острву. Немачке јединице заузеле су Раб у другој половини месеца марта 1944. године. Касније је острво уступљено НДХ. Партизанска власт (НОО) поновно је успостављена након доласка партизанских јединица и заузимања острва 12.4.1945. године. Од тада до слободних избора 1990. године Раб је у саставу СФРЈ. Распадом државе СФРЈ, након слободних избора, Раб је у саставу независне Републике Хрватске.

Становништво

За разлику од осталих кварнерских острва, које карактерише релативно велики број насеља, острв Раб има релативно мали број насеља. На острву их има 8: Бањол, Барбат, Кампор, Лопар, Мунданије, Палит, Раб и Супетарска Драга.

Изузимајући Мунданије сва су остала рапска насеља лоцирана у близини мора. Због тога се третирају као туристичка насеља.

На положај насеља у рапској општини утицали су клима и састав подлоге. Сва су рапска насеља настала у просторима заштићеним од буре. Тај је утицај толико велики тако да су сва насеља окренута на југозапад.

Веома значајна карактеристика насеља на острву Рабу јест то да су везана уз флишне зоне што указује на велику улогу пољопривредног искоришћавања у прошлости.

Раб је међу оним малобројним јадранским острвима који не бележе пад броја становника. Штавише, број становника стално се повећава. Но ипак, број становника осцилира према годишњем добу. Током лета број расте док зими пада због сезонског рада и ослањања на туризам сезонског типа.

Нагли туристички развитак из корена је промијенио начин живота, тако да сада готово све становништво острва посредно или непосредно живи од туризма.

Попис 1991.

На попису становништва 1991. године, насељено место Раб је имало 592 становника, следећег националног састава:

Споменици и знаменитости

На малом полуострву, смештеном имеђу увале Св. Еуфемија и градске луке, израстао је сликовит и леп градић, који својим карактеристичним обликом, са четири звоника, подсећа на велики једрењак са четири високо уздигнута јарбола.

На северозападном делу Трга Municipium Arbe налази се једна од најлепших грађевина у граду, некадашњи кнежев двор, а сада скупштина града Раба. Од некадашњих античких грађевина није остало готово ништа, јер је град неколико пута био рушен и поновно грађен.

У XII веку Раб је био значајан град и седиште бискупије, па је на молбу ондашњега бискупа новосаграђену цркву посветио лично папа Александар III 1177. године на повратку из Задра у Рим.

На северозападном делу острва, уз дубоку увалу, сместило се насеље Супетарска Драга. Име села изведено је из назива самостана св. Петра у Драги. У средини простране плодне долине 1059. године основана је бенедиктинска опатија св. Петра у Драги.

Барбат, најјужније село острва, протеже се морским појасом дуж Барбатског канала. Судећи према остацима некадашњих грађевина, на овом су подручју постојала врло стара насеља. На узвишењу св. Дамијан виде се остаци старе градине и црквице св. Дамијана, која се спомиње у XIV веку. Ове рушевине потичу још из доба грчких насеобина и врло је вероватно да се радило о грчкој војној колонији основаној у IV веку п. н. е.. Претпоставља се да би рушевине на брду св. Дамијан могле бити остаци античког града Птолемејеве Коленте. У подножју брда, код заселка Перчинић, за време осеке у мору се примећују остаци зидина града кога су га основали бегунци склањајући се на Раб у бекству пред Атилом.

При крају увале Еуфемија, на малом узвишењу уз море, смештен је самостан св. Еуфемије. Црквица св. Еуфемије спомиње се већ у XIII веку и према њој је самостан добио име. У самостану се чува и једна од најбогатијих старих библиотека. У Хроници самостана бележени су сви важнији догађаји у животу острва Раба у последњих седам векова.

Партнерски градови

• Кочевје
• Кенигсбрун
• Сежана
• Сан Марино

Види још

• Пад Раба (1408)

Референце

Литература

Спољашње везе

• Званични веб-сајт