Могадиш (сом. Muqdisho; арап. مقديشو‎; итал. Mogadiscio) главни је и највећи град Савезне Републике Сомалије. Град се налази у области Бенадир на обали Индијског океана.

Са колапсом централне власти 1991. Могадиш је поприште 17 година дугих сукоба између ривалских милиција. Године грађанских немира и неконтролисане побуне против етиопске окупације су претвориле Могадиш у један од најопаснијих градова у свету. Процене о броју становника варирају драстично, а крећу се од 1,5 милиона до 3 милиона.

Географија

Могадиш је смештен на источној обали Африке, на обали Индијског океана. У залеђу града тече река Шебел која долази до 30 km од обале океана, али се у њега тамо не улива, већ тече према југозападу. На обали океана постоје бројне пешчане плаже и корални гребени.

Клима

Клима је степска без падавина зими, али лети падне одређена количина падавина. Температуре су подједнаке током целе године (25-30 °C).

Историја

Могадиш је настао око 900. године као арапска трговачка станица. Током средњег века је био најважнија трговачка станица Рога Африке. У њега су долазили трговци из јужне и источне Азије (познат је посета кинеског поморца Женг Сеа 1430. године). Град су посетили и Португалци. Године 1269. је саграђена позната џамија Факр ад-Дин.

Могадиш је све до 19. века био самосталан град којим су владали султани (Султанат Јакуб). Године 1871. је град заузео султан из Занзибара и саградио палату Гареса за локалну администрацију. Занзибарски султан је продао Могадиш Италијанима који су га организовали као главни град колоније Италијанска Сомалија. Током италијанске власти Могадиш се развио као модеран трговачки центар и у њему је живјело око 10.000 Италијана. Током Другог светског рата су Могадиш окупирали Британци, а након рата власт су предали Уједињеним нацијама који су ју вратили Италији.

Године 1960, је Сомалија стекла независност и Могадиш је постао њен главни град. До 1991. је чврстом руком владао диктатор Мохамед Сијад Баре. Након његовог свргавања Сомалија је утонула у хаос и државу су расцепкали бројне ратне вође који међусобно ратују. Многе борбе се воде и за Могадиш где често разне ратне вође контролишу различите дијелове града. Године 1992. САД извеле војну интервенцију под окриљем УН-а с циљем успоставе мира, али су се брзо морале повући, а Сомалија је утонула у још већи хаос. Године 2006. су градом завладали исламисти који су донели мир, али су подржавали светске терористичке вође, па су западне силе помогле етиопску војску која је почетком 2007. заузела Могадиш и протерала исламисте. У граду је успостављена привремена сомалска влада коју подржава Запад.

Становништво

Привреда

Саобраћај

Партнерски градови

• Истанбул
• Алмати
• Анкара

Знаменитости

Могадиш је задњих 20 година прилично настрадао у ратовима и није сигуран за туристички посете, па има мало знаменитости. Занимљиви су остаци старог града са средњовјековном тврђавом. У граду постоје бројне џамије од којих су неке у новије вријеме обновљене донацијама из арапских држава. Занимљива је велика отворена пијаца Бакара око које постоје модерни привредни центри.

Референце

Литература

Спољашње везе

• Могадиш на Гугл мапама
• Слике Могадиша сликане између 1993. и 1995. Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2012)
• Mogadishu today
• Mogadishu in the past
• Benadir Regional Administration at Mogadishucity.net
• Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Mukdishu”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. 

Инуити (у преводу „истински људи”, Инуит (множина) и Инук (једнина)), је зависно од дефиниције, назив за источна племена ескимског народа, посебан ескимски народ или грану ескимске породице народа, у коју спадају народи који деле заједничку културу и говоре језицима инуитске гране ескимских језика, а који живе у суровим климатским условима на обали Артика: Сибира (Чукотка), Аљаске, Северозападних територија, Нунавута, Квебека (Нунавик), Лабрадора (Нунатсиавут) и Гренланда. Ове територије Инуити су населили пре око 4.000 година, ширећи се од Аљаске где су настали ка истоку, насељавајући велики део Арктика. Инуитски језици су део ескимско-алеутске породице. Инуитски знаковни језик је критично угрожени језички изолат који се користи у Нунавуту.

Распрострањеност

Инуити живе широм већег дела Северне Канаде на територији Нунавут, Нунавик у северној трећини Квебека, Нунатсиавут и Нунатукавут у Лабрадору и у разним деловима северозападних територија, посебно око Арктичког океана, у региону предвиђеним Инувиалуитским споразумом. Изузев Нунатукавута, ове области су у инуитским језицима познате као Инуитски Нунангат. У Канади, чланци 25 и 35 Уставног закона из 1982. године класифицирају Инуите као посебну групу абориџинских Канађана који нису обухваћени ни Првим народима, нити Метисима.

Гренландски Инуити потомци су досељених носилаца Тулске културе из Канаде до 1100. године. Инуити Гренланда су дански држављани, иако нису држављани Европске уније. У Сједињеним Америчким Државама, у држави Аљасци, Инупијати традиционално насељавају Северозападни Арктички округ, на северним падинама Аљаске и острво Мали Диомед.

У Канади и Сједињеним Државама, термин „Еским” се некада користио за описивање Инуита, сибирских и аљаских Јупика, Инупијата, али и језички несродних Чукча. „Инуит” није прихваћен као термин за Јупике и Чукче; „Еским” је једини појам који обухвата све Јупике, Инупијате и Инуите. Од краја 20. века, међу староседиоцима Канаде и Гренландским Инуитима широко је распрострањено веровање да је „Еским” увредљив израз, а чешће се идентификују аутонимом „Инуити”.

Подгрупе

На конференцији Инуита су дефинисани називи за поједине скупине Ескима: у Канади Инуити (источна Канада) и Инувијалуити (западна Канада), на Гренланду Калалити, на Аљасци Инупијати (северна и северозападна Аљаска) и Јупици (централна Аљаска и источни део полуострва Аљаска са околним острвима) и у Русији Јупици или Јуити. Јупици нису Инуити, па се као назив који обухвата обе групе користи Ескими.

Живот

Инуити живе на традиционалан начин. Они лове због хране и крзна, које продају, али је то веома тешко, јер је проблем доћи до савременог и традиционалног света, нарочито младим људима. Они традиционално граде привремена ловачка склоништа од блокова леда, названа игло.

Види још

• Ескими

Напомене

Извори

Литература

Спољашње везе

• National Inuit Organization in Canada
• Inuit на сајту Curlie (језик: енглески)
• Inuktitut Living Dictionary Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јун 2012)
• Inuit Odyssey, produced by The Nature of Things and first broadcast 29 June 2009 on the Canadian Broadcasting Corporation network. This is a documentary on the Thule people, the ancestors of the Inuit, and their eastward migration across the Arctic to Greenland. The webpage contains a link to view the documentary online here (length: 44:03; may not be viewable online outside of Canada). Note: Nature of Things episodes are also viewable on iTunes.

OpenVMS jeste višekorisnički, višeprocesni operativni sistem baziran na virtualnoj memoriji i dizajniran za upotrebu u paralelnom radu, skupnoj obradi podataka i obradi transakcija. Prvo izdanje je bilo 1977. godine kada ga je Digital Ekvipment korporacija izdala kao VAX/VMS za seriju miniračunara VAX. OpenVMS takođe radi na sistemima DEC Alfa i HP Itanijum računarima. OpenVMS je vlasnički operativni sistem, ali neki delovi izvornog koda se mogu kupiti.

Naziv VMS potiče od virtual memory system (sistem virtuelne memorije), što je njegova glavna arhitektonska karakteristika. Kada su prioriteti procesa na odgovarajući način prilagođeni, približava se osobinama operativnog sistema u stvarnom vremenu. Sistem nudi visoku dostupnost kroz računarske klastere i mogućnost distribucije sistema na više fizičkih mašina. To mu omogućava da bude jako otporan katastrofama kada otkaže jedna ili više individualnih jedinica.

OpenVMS sadrži grafički korisnički interfejs (GUI), osobinu koja nije bila dostupna u ranijim originalnim VAX/VMS izdanjima. Pre uvođenja DEC VAXstation sistema 1980-ih, operativni sistem se koristio i upravljao tekstualno sa računarskih terminala, poput VT100, koji su pružali serijsku komunikaciju s podacima. Verzije VMS-a na DEC Alfa radnim stanicama iz 1990-ih podržavale su OpenGL i AGP grafičke adaptere.

Poslovne firme su OpenVMS koristili za različite svrhe, uključujući poslužitelje e-pošte, mrežne usluge, kontrolu i nadzor proizvodnje i transporta, kritične programe i baze podataka, a posebno okruženja u kojima je bio neophodan stabilan rad i pristup podacima. Postoje primeri gde se takvi sistemi nisu gasili i više od 10 godina. Kupci koji koriste OpenVMS su obično banke, bolnice, pružatelji mrežnih usluga i velike industrijski proizvođači raznih proizvoda.

Mogućnosti

• Integrisano računarsko umrežavanje (originalno DECnet, a kasnije TCP/IP)
• Simetrično, asimetrično i NUMA multiprocesiranje, uključujući klasterisanje
• Hijerarhijski datotečni sistem (Files-11)
• Integrisane mogućnosti baze podataka kao što je RMS i relacijske baze podataka, uključujući Rdb, Oracle Database, MariaDB i PostgreSQL
• Podrška za više programskih jezika
• Standardizirani mehanizam interoperabilnosti za pozive između različitih programskih jezika
• Naredbeni jezik za proširenje ljuske (naredbeni jezik DIGITAL)
• Hardverska podela multiprocesora
• Visok nivo sigurnosti

Uticaj

VMS je na više načina predak Vindous NT-a, zajedno sa RSX-11 i neobjavljenim objektno zasnovanim operativnim sistemom koji je razvio Dejv Katler za DEC prizmu. Veza je objašnjena u Katlerovom predgovoru u knjizi „Unutar Windousa NT” koju je napisala Helena Kaster.

Reference

Literatura

Spoljašnje veze

Корпорација „Унион бенкинг“ (енгл. Union Banking Corporation, UBC) је била банкарска корпорација у САД, чију имовину је држава конфисковала током Другог свјетског рата на основу закона о трговини са непријатељем и по извршном налогу бр. 9095. Компанијом је углавном управљала породица Хариман, а потпредсједник и један од оснивача и управника био је Прескот Буш, дјед доскорашњег америчког предсједника Џорџа В. Буша и отац такође бившег америчког предсједника Џорџа Х. В. Буша.

Дјеловање

Компанија је основана за управљање инвестицијама нациста у Сједињеним Америчким Државама. Била је укључена у илегално кредитирање њемачких компанија и незаконите продаје бензина њемачком ваздухопловству (Луфтвафе) за вријеме Другог свјетског рата.

По извјештају надзорника Федералног уреда за инострану имовину од 5. октобра 1942. године, корпорација је била „уско повезана“ са њемачким конгломератом „Јунајтид стил воркс“ (енгл. United Steel Works). По извјештају уреда, „Јунајтид стил воркс“, у власништву Фрица Тисена (њем. Fritz Thyssen), и његовог брата, Хајнриха Тисен-Борнемише (њем. Heinrich Thyssen-Bornemisza), представљала је само један дио њиховог пословног и финансијског царства. „Припадник непријатељског народа“, Фриц Тисен, био је њемачки бизнисмен у пословима са челиком и подржавалац њемачке нацистичке партије током њеног раног дјеловања од 1923. Тисен је раскрстио са нацистима 1938. и био у затвору од 1941. до 1945. Укидање његовог њемачког држављанства наредио је лично Хитлер 1940. Сву његову имовину нацисти су конфисковали 1939.

Историја

Корпорација „Унион бенкинг“ је основана у августу 1924. године, са централом Бродвеју бр. 39 у Њујорку. Оснивачи банке, поред Корнелиса Ливенса као предсједника, били су сљедећи:

• Прескот Буш, службеник из компаније „В. А. Хариман енд компани“, отац Џорџа Х. В. Буша и дјед Џорџа В. Буша
• Јохан Г. Гренингер из Ротердама
• Е. Роланд Хариман, брат и пословни партнер В. Ејверела Харимана.
• Х. Џ. Ковенховен, управник банке „Банк фор хандел ен шепварт“ из Ротердама
• Семјуел Ф. Прајор, предсједавајући извршног комитета компаније „Ремингтон армс“ (америчке компаније за производњу оружја)
• Џ. П. Рипли, службеник из компаније „В. А. Хариман енд компани“
• Џ. Д. Сојер, службеник из компаније „В. А. Хариман енд компани“

Референце

Литература

• Shire, William H. (2011). The Rise and Fall of the Third Reich. стр. 144. ISBN 978-1451651683. 

Fools Garden (транскр. Фулз гарден) је немачки бенд који је познат по песми Lemon Tree. Основали су га Петер Фројдентхалер и Волкер Хинкел 1991. године у граду Пфорцхајму у Немачкој. Бенд је објавио 9 албума, добио 12 награда и одржао више од хиљаду наступа уживо. Музички стил групе окарактерисан је као поп рок, софт рок, бритпоп и још неки жанрови. На уметнички стил ове групе највећи утицај су имали Битлси, Стинг и Ролинг Стоунси. Многи критичари су назвали овај бенд 'one-hit wonder'(бенд који има само једну популарну песму), на Хенкел одговара да имају много хитова и да их то не погађа.

Историја

Оснивање бенда

Петер Фројдентхалтер и Хенкел су похађали Универзитет у Штутгтарту где су се и упознали. Хинкел је започео свој музички пројекат звани Magazine(транскр. Магазин) и сазнавши да је Петер композитор,одлучио је га позове да му се придружи и да раде заједно. Хинкел је прерадио Фројденталеров аранжман песме “Lena“, који је било њихово прво дело. Видели су оглас у новинама где се тражио снимљен студијски албум за 130DM некадашњу радио станицу. Да би снимљени материјал извели уживо,позвали су басисту Томаса Манголда, клавијатуристу Роланда Рула и бубњара Ралфа Вехелеа. Преименовали су бенд у Fool's Garden и започели каријеру.

Почетак каријере

Свој промо-албум,који су посветили Џон Ленону,је био неуспешан и продали су само пет копија албума. Први пут се појављују на радију и телевизији 1992. године(SWR 3 у Штутгарту и Tele 5 у Минхену). 1993. бенд је одлучио да поново сними песме са промо ЦД-а и објави први студијски албум “Once in a Blue Moon“ и започиње мини-турнеју кроз Баварију. Наступали су у баровима пред малим бројем људи. Петер је изјавио да се на првом њиховом концерту појавило само двадесет људи. Албум је био потпуни неуспех у коме је њихова продукцијска кућа замало банкротирала. Fools Garden је постигао свој први велики успех 1994. Немачка робна кућа C&A је искористила њихову песму Wild Days у реклами на телевизији. Песма је достигла #59 место на немачкој листи синглова и #37 у Аустрији. Исте године, први пут гостују у немачки међурегионалним новинама Sonntag aktuell

Награде и концерти

У априлу 1995. објављен је сингл са песмом "Lemon tree". Албум “Dish of the Day“ објављен је у децембру 1995. године и садржи песме "Lemon Tree" и "Wild days". Албум је постао бестселер у Европи са преко 600.000 продатих примерака и преко 1.100.000 примерака широм света. Ушао на многе топ листе широм Европе. И “Lemon tree“ и “Wild days“ најбоље су се продавали у Аустрији и Швајцарској. Остварили су велики успех у Енглеској и у Азији. “Lemon tree“ је именована најбољом песмом године од Metro Broadcast Corporation Ltd. Албум је добио златни сертификат на Тајланду, платинасти сертификат у Сингапуру, Тајвану и двоструко платинасти сертификат у Малезији. Успех 1995-1996 донео је бенду бројне награде, укључујући ECHO, Goldene Stimmgabel, Goldene Europa и неке друге. . Број слушалаца на концертима достигао је и до 80.000. Трећи албум “Go and Ask Peggy for the Principal Thing“ објављен је 8. септембра 1997. Три месеца пре званичног објављивања у циљу промоције диска, сингл са песмом "Why did she go?" је објављен и успео да остане на немачкој листи синглова 9 недеља, достигавши 76. место. 5. јуна 2000, Fools Garden су објавили свој следећи студијски албум “For Sale“. 18. јуна група је наступил у Сингапуру на додели Radio Music Awards, Такође 24. јула, бенд је наступио у Улму на концерту који сваке године организује локална радио станица Radio 7. Нажалост, нови албум је био комерцијална катастрофа.“For Sale“ је заузео #84 на немачкој листи албума, задржавши се са овим резултатом само недељу дана.

3. јула 2005. бенд је одсвирао свој највећи концерт, наступајући на фестивалу посвећеном 750. годишњици Калињинграда. Концерт је укупно привукао преко 100.000 слушалаца. Такође 2005. године, Fools Garden је награђен наградом Равенсбургер Купферле. Бенд је прославио своју 20. годишњицу наступом на добротворном концерту са Камерним оркестром Пфорцхајм.

Чланови групе

Након неуспеха последњег албума,долази до несугласица између продукцијске куће и чланова бенда. Басиста Томас Манголд, клавијатуриста Роланд Рол и бубњар Ралф Вокеле напуштају бенд. Хинкел и Фројденталер су одлучили да своју музичку каријеру наставе као дуо и основали су сопствену продуцентску кућу "Lemonade Music". Променили су и назив бенда: од тог момента постаје познат као Fools Garden,уместо дотадашњег имена Fool's Garden(без апострофа). Ускоро гитариста Габриел Холз, басиста Дирк Блумлеин и бубњар Клаус Милер постају нови чланови групе и држе многе наступе уживо. Бенд је снимио албум "Ready for the Real Life" који је објављен у јесен 2005. године. 2007. Габриел Холтз напушта бенд. У јулу исте године, нови синг "Innocence” пуштан је на бројним радио станицама, а у августу је достигао прво место на листи слушалаца SW3. Постава бенда се поново променила 2014–2015. Пре свега, Габријел Холц се вратио у јесен 2014. године. Почетком 2015. бенду се придружио клавијатуриста Торстен Кифер док је почетком лета исте године бубњар Клаус Милер напустио групу и заменио га Јан Хеес. Бенд је наставио да ствара музику и дан данас су актуелни на друштвеним мрежама. Праве онлајн концерте за фанове. Раде на новом албуму и Петер изјављује да му инспирација долази када је на плажи у миру.

Албуми

• Fool's Garden (1991)
• Once in a blue moon(1993)
• Dish of the Day (1995)
• Go and Ask Peggy for the Principal Thing (1997)
• For Sale (2000)
• 25 Miles to Kissimmee(2003)
• Ready for the Real Life(2005)
• Who is Joe King?(2012)
• Flashback(2015)
• Rise and Fall(2018)
• Captain...Coast is clear(2021)

Референце

Вестминстерска палата (енгл. The Palace of Westminster), која се често назива и Houses of Parliament, седиште је Парламента Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске. У Вестминстерској палати седнице одржава горњи дом — Дом лордова (енгл. House of Lords) и доњи дом — Дом комуна (енгл. House of Commons). Палата се налази на обали реке Темзе у близини владиних зграда у улици Вајтхoл.

Његово име, које потиче од суседне Вестминстерске опатије, може се односити на неколико историјских грађевина, али најчешће: Стару палату, средњовековну зграду-комплекс у великој мери уништену пожаром 1834. године или њену замену, Нову палату која данас стоји. Палата је у власништву монарха у име Круне и, у церемонијалне сврхе, задржава свој првобитни статус краљевске резиденције. Одбори које су именовала оба дома управљају зградом и подносе извештаје говорнику Доњег дома и лорду говорнику.

Прва краљевска палата изграђена на овом месту датирала је из 11. века, а Вестминстер је постао примарна резиденција енглеских краљева све док пожар није уништио краљевске станове 1512. године (након чега је основана оближња Палата Вајтхол). Остатак Вестминстера и даље је служио као дом енглеског парламента, који се тамо састајао од 13. века, а такође и као седиште Краљевског суда, са седиштем у Вестминстерској дворани и око ње. Године 1834, још јачи пожар похарао је знатно обновљени Парламентарни дом, а једине значајне средњовековне грађевине које су преживеле биле су Вестминстерска дворана, клаустери Светог Стефана, капела Свете Мери Андеркрофт и Ризнички торањ.

У накнадном конкурсу за реконструкцију палате, архитекта Чарлс Бари је победио са дизајном за нове зграде у стилу готског препорода, посебно инспирисаним енглеским вертикалним готичким стилом 14-16 века. Остаци Старе палате (осим одвојене Куле драгуља) уграђени су у њену знатно већу замену, која садржи преко 1.100 просторија симетрично организованих око две серије дворишта и која има површину од 112,476 m² (1.210,68 sq ft). Део површине Нове палате од 3,24 ha (8 acres) повраћен је од реке Темзе, што је поставка његове фасаде дуге скоро 300 m long (980 ft), зване Речни фронт. Августус Пјуџин, водећи ауторитет за готичку архитектуру и стил, помагао је Барију и дизајнирао је унутрашњост палате. Изградња је започета 1840. године и трајала је 30 година, претрпевши велика одлагања и прекорачење трошкова, као и смрт обојице водећих архитеката; радови на унутрашњој декорацији наставили су се с прекидима и у 20. веку. Од тада су се одвијали главни радови на конзервацији како би се преокренули ефекти загађења ваздуха у Лондону, а након Другог светског рата уследиле су опсежне поправке, укључујући реконструкцију Доњег дома након бомбардовања 1941. године.

Палата је једно од средишта политичког живота у Уједињеном Краљевству; „Вестминстер“ је постао метоним за парламент Велике Британије и британску владу, а Вестминстерски систем власти обележава име палате. Елизабетин торањ, који се често назива именом свог главног звона, Биг Бен, постао је култна знаменитост Лондона и Уједињеног Краљевства уопште, једна од најпопуларнијих туристичких атракција у граду и амблем парламентарне демократије. Руски цар Николај I назвао је нову палату „сном у камену“. Вестминстерска палата је од 1970. године зграда са списка I, а од 1987. године део је Унескове светске баштине.

Историја

Прва краљевска палата на овој локацији је изграђена у 11. веку у којој су столовали енглески краљеви све до 1512. године када је уништена у пожару. Након тога служила је као зграда парламента у Вестминстерској дворани, који се ту састојао још од 13. века, али и као седиште Краљевског суда правде, у просторијама око Дворане.

Године 1834, још страшнији пожар је уништио палату, те је једино преживела Вестминстерска дворана, клаустар, Капела светог Степана, Капела свете Марије Андеркрофт и Торањ драгуља (Jewel Tower). Конкурс за обнову Парламента освојио је архитекта Чарлс Бари који ју је замислио у оригиналном енглеском готичком стилу стрме готике (perpendicular style). Остаци старе палате. осим одвојеног Торња драгуља, су укомпонирани у нови комплекс који има преко 1,100 просторија симетрично распоређених око две серије затворених дворишта. Барyју је помагао архитект Августус В. Н. Пјуџин, водећи ауторитет за готичку архитектуру, који је урадио планове за декорацију и намештање палате. Изградња је започела 1840. године и трајала је тридесет година, претрпела је велика одгађања и прекорачења прорачуна, али и смрт обоје главних архитеката.

Уређење ентеријера је потрајало дубоко у 20. век, када је већ отпочела обнова оштећене палате, већином због утицаја лондонског загађеног ваздуха. Дворана јавног дома је обновљена 1941. година након што је била срушена у немачком бомбардирању.

Због недостатка радног простора, Парламент је откупио оближњу зграду Норман Шо 1975. године, али је опет били приморани да изграде нову Кућу Порткалис 2000. године. како би сваки заступник имао свој лични уред.

Одлике

Екстеријер

У историцистичкој обнови готике на Вестминстерској палати, Сер Чарлсу Барију, иначе класицистичком архитекти, помогао је стручњак за готичке декорације, Августус Пуџин. За фасаду је кориштен камен који је изворно кориштен за делове који су преживели пожар, кречњак боје пијеска из Анстона. Камен је врло брзо почео да пропада због загађеног лондонског ваздуха, али се обнови пришло тек 1910. године, а због Другог светског рата довршена је тек 1950-их. Конзервација камена и програм обнове је због идентичних оштећења поновно покренут већ 1981, а довршен је 1994. године.

Највиши торањ палате је Викторијин торањ (98,5 m) који је замишљен као споменик тадашњем владару Вилијамау IV па је првобитно био познат као Краљев торањ. Торањ је више пута надограђиван и 1858. године, када је довршен, био је највиша грађевина на свету. У својој бази има 15,2 m висок портал, тзв. „Владаров улаз”, богато украшен скулптурама, а остатак торња је парламентарни архив на 12 спратова. На врху се налази челични пирамидални врх с 22,3 m високим стегом Уједињеног Краљевства када заступа парламент, или краљевским стегом када је владар у парламенту.

Најславнији торањ је 96,3 m висока сахат-кула, по највећем од своја четири звона (13,8 т) прозван Биг Бен. У њему се налази Велики Вестминстерски сат који има казаљке на све четири стране пречника 7 m, из 1859. године, а зачуђујуће је тачан за време свог настанка, те због тога још увек у употреби. На врху торња налази се Ајртоново светло, лантерна која светли када заседа парламент, а захтевала ју је краљица Викторија како би могла да види из Бакингамске палате да ли њени заступници „раде”.

Октогонални средишњи торањ (91,4 m) налази се изнед средишњег предворја, а требао је да служи као колекторски димњак који би скупљао дим из свих 400 димњака палате. Архитекта Пјуџин га је искористио како би на њему исказао сву љепоту и декоративност готике. Тако је и бројним лантернама и торњићима замаскирао вентилацијске отворе на палати.

Референце

Литература

Спољашње везе

• Fotografie a informácie o Westminsterskom paláci
• Званични веб-сајт
• Westminster Hall – A Virtual Experience Архивирано на сајту Wayback Machine (23. мај 2016)
• Winston Churchill State Funeral – Westminster Hall – UK Parliament Living Heritage
• "A Victorian Novel in Stone" Rosemary Hill, The Wall Street Journal, 20 March 2009
• Parliamentary Archives, Designs and working drawings for the rebuilding of the Houses of Parliament Архивирано на сајту Wayback Machine (1. мај 2021)

Кинески зид је највећа грађевина на свету. Протеже се од степа средње Азије до Жутог мора, укупном дужином од 8.851 km (главни део 2.450 km), висином од 10 до 16 m, ширином од 8 m, представља најдужи зид на свету, и највећи одбрамбени објекат.

Кинески зид је серија фортификација направљених од камена, цигле сабијене земље, дрвета, и других материјала, генерално изграђених дуж линије у правцу исток-запад дуж историјских северних граница Кине ради заштите Кинеске државе и царства од рација и инвазија различитих номадских група Евроазијских степа. Неколико зидова је било изграђено још у 7. веку п. н. е.; они су касније спојени у један већи и јачи зид, и сад се колективно називају Великим зидом. Посебно добро познат је део зида који је изграђен током 220–206. п. н. е. у време Ћин Ши Хуанга, првог цара Кине. Мало је остало од тог зида. Од тог времена, Велики зид је био поновно грађен, одржаван, и побољшаван. Највећи део постојећег зида потиче из периода династије Минг (1368–1644).

Друге сврхе Великог зида су обухватале граничну контролу, омогућавање наметања царина на добра која су се транспортовала дуж пута свиле, регулација или подстицај трговини, и контрола имиграције и емиграције. Одбрамбене карактеристике Великог зида су биле побољшане конструисањем осматрачких кула, касарни за трупе, гарнизонских постаја, сигнализационих могућности путем дима или ватре, и чињеницом да је пут Великог зида исто тако служио као транспортни коридор.

Велик зид се протеже од Дандонга на истоку до језера Лоп на западу, дуж лука који грубо обележава јужну ивицу унутрашње Монголије. Свеобухватна археолошка истраживања, користећи напредне технологије, су произвела закључак да су Минг зидови дуги 8850 km. Он је сачињен од 6259 km делова стварног зида, 359 km ровова и 2232 km природних одбрамбених баријера, као што су планине и реке. Једно друго археолошко истраживање је утврдило да целокупни зид са свим његовим гранама има дужину од 21,196 km.

Историја

По изворима више мањих зидова је почело да се гради у 5. век п. н. е., међутим озбиљнија градња и почетак градње великог Кинеског зида везује се за раздобље од 220. до 206. године пре нове ере и Ћин Ши Хуанга, који је започео његову изградњу да би заштитио своју земљу од упада варварских племена — номада.

Грађен је од земље, камена и цигле, а његова градња трајала је с прекидима у изградњи, и рушењима, све до 17. века. Дуж целог зида, у правилним размацима, подижу се стражарнице, а по врху се пружа стаза широка 4,5 m.

Данас је Кинески зид највећа туристичка атракција Кине. Туристи из целог света рангирају Кинески зид на сам врх најинтересантнијих туристичких дестинација. По оснивању Народне Републике Кине предузете се неопходне мере заштите Кинеског зида од даљег пропадања. Зид је стављен под заштиту државе 1961. године. Реконструкција је обављена највише у области Ба-да-линг, пролазу Шанг-хаи и пролазу Ђија-ји. 1987. године Кинески зид је увршћен у списак светске баштине под покровитељством УНЕСКО-а.

Дана 7. јула 2007. године проглашен је за једно од нових седам светских чуда.

Изградња и опрема

Стари традиционални начин градње утврда у Кини био је помоћу набијања танких слојева земље у припремљеним оплатама. Тако је створено врло солидно језгро које се тада обзиђивало. Грађевински материјал је био разноврстан и близу Пекинга за градњу Великог зида користио се кречњачки камен на другим местима гранит или печена опека и у зависности од локалних ресурса. Велики зид се обично протеже на терену преко тешко доступних гребена по планинама.

Параметри грађевина су различити — утврда из периода династије Минг, је у пети по ширини од око 7 до 8 m, у круни око 5 m и достиже висину од 6 до 10 m. Унутар зидина су коридори за спајање простора и простори за складиштења. Сваких неколико стотина метара од зида су одбрамбени торњеви, који су служили као сигнални и посматрачки простори, као и за складишта оружја а у изузетним случајевима као одбрамбена уточишта бранилаца. Укупан број кула се процењује на 25.000. На већим растојањима су изграђене касарне, седишта снабдевања за браниоце, као и команде.

Пренос поруке о кретању непријатељских патрола су сигнализирана помоћу димних сигнала. На пример, у мингском периоду значио је један сигнал 100 непријатеља, два сигнала 500, три сигнала преко 1.000 непријатељских бораца.

Правац

Мада формална дефиниција тога шта сачињава Велики зид још увек није била усаглашена, што ствара потешкоће при описивању целокупног правца Великог зида, могуће је приказати курс главног дела Великог зида након Минг изградње.

Ђају пролаз, лоциран у Гансу провинцији, је западни крај Великог зида из Минг ере. Мада Хан фортификације као што су Јуменски пролаз и Јанг пролаз постоје даље на западу, постојеће зидове који воде до тих пролаза је тешко трасирати. Од Ђају пролаза зид дисконтинуирано иде дуж Хеси коридора и у пустињу Нингсја, где улази у западни руб петље Жуте реке код Јинчуана. Овде први велики зидови који су подигнути током династије Минг просецају кроз Ордоску пустињу до источне ивице петље Жуте реке. Тамо се код Пјентоу пролаза (т кин: 偏頭關, с кин: 偏头关, Piāntóuguān) код града Синџоу провинције Шанси Велики зид дели у два дела, при чему се „спољашњи Велики зид“ (т {{|外長城}}, с кин: 外长城, Wài Chǎngchéng) протеже дуж границе Унутрашње Монголије у Шанси провинцији до Хебеј провинције, док се „унутрашњи Велики зид“ (т кин: 內長城, с кин: 內长城, Nèi Chǎngchéng) пружа југоисточно од Пјентоу пролаза у сегменту од 400 km, пролазећи кроз важне пролазе, попут Бингсинг и Јенмен пролаза, пре него што се споји са Спољашњим Великим зидом код Сјихаје (кин: 四海冶, Sìhǎiyě), у Пекиншком Јенћинг округу.

Секције Великог зида око Пекиншких општина су посебно добро познате: оне су биле фреквентно реновиране и регуларно их посећују туристи. Ба-да-линг Велики зид у близини града Џангђакоу је најпознатији сегмент зида, и то је била прва секција која је била отворена за јавност у Народној Републици Кини, као и експонатни део за стране званичнике. Јужно од Ба-да-линга је Жујунгов пролаз. Кад су је Кинези користили за заштиту своје земље, ова секција зида је имала мноштво стражара ради одбране кинеске престонице, Пекинга. Направњена од камена и цигле са околних брда, ова порција Великог зида је 7,8 m висока и 5 m широка.

Један од најупечатљивијих делова Великог зида из Минг раздобља је она где се пење под екстремно стрмим нагибима у Ђиншанлингу. Тамо покрива растојање од 11 km, са опсегом висине зида од 5—8 m (16 ft 5 in—26 ft 3 in), има ширину од 6 m на дну, и сужава се до 5 m на врху. Вангђинглоу (т кин: 望京樓, с кин: 望京楼, Wàngjīng Lóu) је један од Ђиншанлингових 67 стражарских кула, 980 m изнад нивоа мора. Југоисточно од Ђиншанлингуа је Мутјениу Велики зид, који се вијуга дуж високих, литичастих планина од југоистока ка северозападу на растојању од 2,25 km. Он је повезан са Ђиншанлинг пролазом на западу и Губејкоу на истоку. Ова секција је била једна од првих које су реновиране након метежа Културне револуције.

На рубу Бохај залива је Шанхај пролаз, који се сматра традиционалним крајем Великог зида и „првим пролазом испод неба“. Део зида унутар Шанхај пролаза који се састаје с морем је назван „Глава старог змаја“. 3 km северно од Шанхај пролаза је Ђаошански Велики зид (焦山長城), место првих планина Великог зида. 15 km североисточно од Шанхајгуана је Ђуменкоу (т кин: 九門口, с кин: 九门口, Jiǔménkǒu), који је једина порција зида која је изграђена као мост. Изван Ђуменкоу секције, један огранак познат као Љаодонг зид наставља кроз Љаонинг провинцију и завршава се са Хушан Великим зидом, у граду Дандунг у близини кинеске границе са Северном Корејом.

Године 2009, 180 km раније непознатих секција зида скривених брдима, рововима и рекама је откривено уз помоћ инфрацрвених даљинских претраживача и ГПС уређаја. У марту и априлу 2015. девет секција са тоталном дужином од више од 10 km, за које се сматра да су део Великог зида, је откривено дуж границе Нингсја аутономног региона и Гансу провинције.

Симболички значај

Данас се Велики зид, схвата као један од симбола Кине. Чак и речи песме „Марш добровољаца“ из 1935. која је сада химна Кине, говоре о „новом зиду од меса и крви“ који треба да створе кинеске патриоте лицем у лице са непријатељском инвазијом.

Легенде

Зид је заливен крвљу и знојем небројених војника и радника. Легенда каже да је за време владавине првог императора из династије Ћин, жена по имену Менг Ђијанг-ну била узбуђена јер се њен муж није вратио кући ни после три године од мобилисања за градњу Великог зида. Менг је одлучила да га пронађе и да му однесе нову одећу. Претрпела је неизрециве муке тражећи га док није стигла до прелаза Шанг-хаи где је запала у неутешну тугу кад је сазнала да је њен драги муж умро исцрпљен тешким радом, а да су његови остаци уграђени у Кинески зид. Њене сузе су срушиле Велики зид у дужини од 800 лија (400 km) и она је нашла мужевљеве погребне остатке. Легенда говори о тешком присилном раду током хиљада година и људским патњама.

Видљивост с Месеца

У Риплијевој рубрици Веровали или не! (Ripley's Believe It or Not!) из маја 1932. године, тврдило се да је зид „највеличанственија људска грађевина, једина која се може видети с Месеца“, а Ричард Халибартон (Richard Halliburton) у књизи Second Book of Marvels из 1938. износи сличну тврдњу, међутим то није тачно. Ово веровање је опстало, добивши статус урбане легенде, а чак се појављивало и у неким уџбеницима. Артур Валдрон (Arthur Waldron), аутор књиге The Great Wall of China: From History to Myth, спекулисао је да је ово веровање можда повезано с опчињеношћу „каналима“ за које се некад веровало да постоје на Марсу.

Галерија

Референце

Литература

Спољашње везе

• Пронађени до сада неоткривени делови Кинеског зида („Блиц“, 27. фебруар 2012)
• International Friends of the Great Wall Архивирано на сајту Wayback Machine (17. фебруар 2009)
• UNESCO World Heritage Centre profile
• Enthusiast/scholar website
• Great Wall of China on In Our Time at the BBC. (listen now)
• Photoset of lesser visited areas of the Great Wall

Agronomija (od grčke reči ἀγρός — polje i νόμος — zakon) je nauka i tehnologija o obradi zemlje radi proizvodnje ljudske i stočne hrane, goriva, kao i niza drugih proizvoda. Agronomija obuhvata aktivnosti u oblastima biljne genetike, biljne fiziologije, meteorologije, i nauke o zemljištu. Agronomija je primena kombinacije nauka, među kojima su biologija, hemija, ekonomija, ekologija, nauke o Zemlji, i genetika. Agronomija se pored proizvodnje hrane bavi razvojem zdravije hrane, i upravljanjem utjecaja poljoprivrede na okolinu.

Agronomija se može podeliti na više specijalizovanih oblasti: rotacija useva, irigacija i drenaža, oplemenjivanje bilja, fiziologija biljaka, plodnost i klasifikacija zemljišta, kontrola korova, kontrola insekata i štetočina.

Oplemenjivanje biljaka

Ova oblast agronomije uključuje selektivno oplemenjivanje biljaka za proizvodnju najboljih useva za različite uslove. Oplemenjivanje biljaka je povećalo prinose useva i poboljšalo hranljivu vrednost brojnih useva, uključujući kukuruz, soju i pšenicu. To je takođe rezultiralo razvojem novih vrsta biljaka. Na primer, hibridno zrno po imenu tritikal proizvedeno je ukrštanjem raži i pšenice. Tritikal sadrži više upotrebljivih proteina nego raž ili pšenica. Agronomija je takođe bila ključna za istraživanje proizvodnje voća i povrća. Pored toga, za razvoj travnjaka, korišćenje oplemenjivanja biljaka rezultiralo je smanjenjem potrebe za unosom đubriva i vode (zahtevima), kao i vrstama travnjaka koji pokazuju povećanu otpornost na bolesti.

Biotehnologija

Agronomi koriste biotehnologiju da produže i ubrzaju razvoj željenih karakteristika. Biotehnologija je često laboratorijska aktivnost koja zahteva terensko testiranje novih sorti useva koje se razvijaju.

Pored povećanja prinosa useva, agronomska biotehnologija se sve više primenjuje za nove namene osim u ishrani. Na primer, seme uljarica se trenutno koristi uglavnom za margarin i druga ulja za hranu, ali se može modifikovati da proizvodi masne kiseline za deterdžente, zamenska goriva i petrohemikalije.

Nauka o zemljištu

Agronomi proučavaju održive načine da se zemljište učini produktivnijim i profitabilnijim. Oni klasifikuju zemljišta i analiziraju ga kako bi utvrdili da li sadrži hranljive materije važne za rast biljaka. Uobičajeni analizirani makronutrijenti uključuju jedinjenja azota, fosfora, kalijuma, kalcijuma, magnezijuma i sumpora. Zemljište se takođe procenjuje na nekoliko mikronutrijenata, kao što su cink i bor. Procenat organske materije, pH zemljišta i kapacitet zadržavanja hranljivih materija (kapacitet izmene katjona) testiraju se u regionalnoj laboratoriji. Agronomi tumače ove laboratorijske izveštaje i daju preporuke za modifikaciju hranljivih materija u zemljištu za optimalan rast biljaka.

Očuvanje zemljišta

Pored toga, agronomi razvijaju metode za očuvanje zemljišta i smanjenje efekata erozije] vetrom i vodom. Na primer, tehnika poznata kao konturno oranje može se koristiti za sprečavanje erozije zemljišta i očuvanje padavina. Istraživači agronomije takođe traže načine da efikasnije iskoriste zemljište za rešavanje drugih problema. Takvi problemi uključuju odlaganje ljudskog i životinjskog đubriva, zagađenje vode i nakupljanje pesticida u zemljištu, kao i očuvanje zemljišta za buduće generacije, kao što je spaljivanje patoka nakon proizvodnje useva. Tehnike gazdovanja pašnjacima uključuju poljoprivredu bez oranja, sadnju trave koja vezuje zemljište duž kontura na strmim padinama i korišćenje konturnih drenaža dubine do 1 metar.

Agroekologija

Agroekologija je upravljanje poljoprivrednim sistemima sa naglaskom na ekološku primenu. Ova tema je blisko povezana sa radom na održivoj poljoprivredi, organskoj poljoprivredi i alternativnim sistemima ishrane i razvojem alternativnih sistema useva.

Teoretsko modelovanje

Teorijska ekologija proizvodnje je kvantitativno proučavanje rasta useva. Biljka se tretira kao neka vrsta biološke fabrike, koja prerađuje svetlost, ugljen-dioksid, vodu i hranljive materije u proizvode koji se mogu žeti. Glavni parametri koji se razmatraju su temperatura, sunčeva svetlost, stajaća biomasa useva, distribucija biljne proizvodnje i snabdevanje hranljivim materijama i vodom.

Vidi još

• Ratarstvo
• Povrtarstvo

Reference

Literatura

Spoljašnje veze